Opštinske novine
9
ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ
Стр. 613
шта говорила ни о прогутаним милионима, ни о злочинцу и злочину.... Међутим је ипак барон Доксат напредовао и у својој војничкој каријери и у каријери инжињера стручњака за утврђивање градова. Његов је углед све више и више растао у војсци тако, да је године 1737 био именован командантом једне тврђаве у Босни и унапређен на чин генерала. Но у овом часу, кад је генерал достигао највећу моћ и кад се чинило да су му признате све заелуге: и великог во.јсковође и великог градитеља, почиње његова трагедија, која се свршава његовом смрћу. У кратком времену иза именовања, нападнут и опкољен са свих страна од непријатеља, сматрајући се одвећ слабим да би дао било какав отпор, генерал је предао тврђаву Турцима без боја. Одмах након тога био је скупа са својим официрима позван у Београд, загворен у стару београдску тврђаву на чијем је учвршћењу сам толико сарађивао. Ту му је изречена смртна пресуда.... Описујући ове страшне моменте под крај генералова живота, вели непознаги писац и његов бранитељ, да су генерала 17-ог марта 1738 довели у велику београдску Александрову касарну, у којој се налазио окупљен ратни суд, и очекивао га у великој сали, да му прочита пресуду Његовог Царског Величанства. Кад је сабља била скршена и кад је бачена пред генералове ноге, као пред ноге на.јгорег издајице, извели су генерала из сале 20 гренадира са натакнутим бајонетима и отпратили у његов стан. Београдски бискуп и други свештеници стали су га посећивати у намери, да га присиле на промену вере, но генерал је био чврст као стена и у овим својим задњим часовима и ако је из много примера знао, да може спасити живот ако се одриче протестантизма и пређе у католичанство. На тај су начин у та времена спасавали живот — вели аутор — и највећи злочинци. Задње вече пред суђењем, генерал је јео и пио мирно као обично и проспавао целу ноћ. Кад су га ујутру пробудили, био је добре воље, а кад је к њему ушао градски лајтенант и јавио му, да је све готово, генерал је замолио за дозволу, да се пре одласка на место извршења казне помоли Богу и још
једном обиђе београдску тврђаву. Кад је свршио молитву, подигао се, загрлио лајтнанта, захвалио му на његовој пажњи и откинувши златна дугмета са своје кошуље — дао му их са речима, да му то даје, јер му друго није ништа остало.... Након тога што се опростио са својом кућом, попео се 20 марта са својим камердинером у отворена кола. Било је 7 сати ујутру, кад га је стража одвела недалеко од главне градске касарне на место суђења, где га је чекало 700 људи на ногама и 200 кирасира у паради, који су одмах око њега направили крст. Генерал је затим сео на столицу, која је сва била прекривена црним сукном и била постављена на место такође застртом сукном исте боје. Ту му је још једанпут прочитана смртна пресуда. Генералов камердинер скинуо му је његов мантил и његову перику, свукао му одело, одгрнуо оковратник, навукао спаваћу капу и завезао очи. Генерал је почео своју молитву: „О Ти велики Боже", но међутим већ се поред њега створио џелат и задао му први ударац секиром. Први је ударац промашио и засекао му се дубоко у раме. Промашио је и други и трећи задајући му само тешке и мучне озледе. Глава је била отсечена тек након четвртог ударца.... Устављајући се на овом месту аутор књиге вели: „Ко мало познаје историју, схватиће, да у оваквом извршењу пресуде лежи или божанска казна за многе и тешке злочине или одвратна и гадна жеља непријатеља, да својој жртви зада што већи бол, да је присили да своју казну осети у свој њеној страхоти према оној страј: „бепИаГ топ". Након обављене јустификације, однеле су генералове слуге његово тело неколико корака даље од места суђења до раке, која се налазила на отвореном простору поред саме градске касарне на бедемима и положили га у њу скупа са црним сукном и црном столицом на којој је генерал седео за време пресуде.... Кад су довели генерала на место извршења казне, уздахнуо је и издишући изрекао на француском језику речи, које смо ставили у почетку овог кратког написа: „О тврђаво, ја сам те саградио, а ти ми сад одузимаш живот!"....