Opštinske novine

ОИШТИНСКЕ НОВИНЕ

зи да број деце, која улазе у домен дечје заштите код нас прелази преко 3,500.000. То је једна и по предкумановска Србија, и она се не може и не сме оставити сама себи. За сву ту децу мора да води рачуна држава и општине, јер она држави припадају, а од њиховог физичког, моралног, привредног и интелекгуалног квалигета зависиће будућност целе отаџбине. Ми ћемо овде изнети све видове дечије заштите и осенчити нарочито оне, које сматрамо као најбоље и најцелисходније за наше прилике. I) Заштита одојчади и деце до забавишта и основне школе. По енглеском и немачком систему, дете чим се роди постаје мали и пуноправни грађанин свбје општине, која се преко одређених лекара стара о његовом правилном развићу. Све врсте вакцинација, профилактичког пелцовања и ортопедских корекција (ако су потребне) врше се по службеној дужности, обавезно и бесплатно. Ако је дете од болесних родитеља одмах се издваја у дечје санаторијуме. Нарочига се пажша обраћа на децу са губеркулозним хабитусом. Читав низ енергичних мера предузима се да се дете сачува од наследних оптерећења. Сиромашна деца дају се било у нарочите дечије домове — а систем дечијих домова специјално је фаворизиран у Енглеској -— у обданишта, или колоније. Ту деца имају све: од лекарског надзора до најскупљих алиментационих препарата. Купатила, природна и вештачка сунчања, мале гимнастичке сале, хелио терасе, радио концерти, педагошки биоскопи, све оно што може да утиче на развиће духовно и физичко, ставл.ено је на расположење свој дечици. Нарочита предострожност, која изазива дивљење и религијски пијетет — предузима се гу, да ~>и се онемогућиле епидемије међу децом, јер те несрећне епидемије претставлЈају једину мрачну страну дечијих домова и већих дечијих агломерација. Код северних народа, Данаца и Норвежана, свако новорођено дете добије одмах свој здравствено-муниципални картон. Надлежан квартовни лекар општинског, дечијег завода обилази га стално од рођења до четврте године старости, бележи све примећене појаве у здравствени картон а све поремећаје детињег здравља лично или преко специјалиста доводи одмах у ред. Од навршене четврте ,г«>дине обавезна обданишта и забавишта прихваћају сву децу, а кад прођу и ту фазу, долази основна настава. О њој и даљем развићу дегета говорићемо у наредним одељцима. Ми за сада имамо пет обданишта, а требало би да их имамо, према величини Београда, око двадесет. Париз их има 98. Чак их имају предузећа, где је упослен већи број радница, као Лафајет, Лувр итд. Запазили смо исто тако да ми, на жалост> немамо ни при-

ближно довољан број саветовалишта и деч. станица. Париз их има 170, а ми свега три на 250.000 становника, а требало би пропорционално да их имамо бар тридесет. Било би врло корисно да и ми образујемо, на пример, обданиште при Државној штампарији, Трикотажи, Маркарници и свуда где има упослених по стотину и више радница — мајки. Београд не само да бројно има врло мало обданишта него им је и капацитет врло мали. Једва да приме по осамдесеторо одојчади и мале деце. То су више огледне станице за социјалне експерименте него за социјално старање. С обзиром на проширеност Београда, његову величину, све јаче запославање жена у индустрији и трговини, Београд би требао да има двадесет обданишта за 2000 мале деце, који се број греба да сматра као минималан на 22.603 детета испод 6 година старости — колико Београд данас исте има. За подизање ових двадесет обданишта треба имати огромне милионе (око четрдесет милиона) за инвесгиције, и још толико за режију. То је немогуће. Шта онда? Треба их подићи за сада бар још неколико, па искористити сваки погодан простор, нарочито кров за сунчање, који по Сурмуновом систему може да ирими до 200 дечјих креветаца и т. д. Још горе стојимо са дечијим летовалиштима. Морталитет деце код нас непрекидно расте, и он се данас креће од 20—25%, док је у Енглеској, Немачкој и Швајцарској пао чак на 7%. Здравствени је стагус Београдске деце исто тако више него рђав. Туберкулоза, рахитис, анемија, општа дегенерација, оргопедске мане, лимфна обољења, шкрофулоза — сви ти недузи косе крваву жетву у нашем подмлатку, а само туберкулоза у својим разним облицима продрла је у организме код читавих 90°/о наше школске деце. (Званично је утврђено да нам се 17,3°/о од све новорођенчади још првих дана живота инфицира туберкулозом. Експерт општин. Београда, Данац г. Д-р Хан, у своме последњем извештају, поднетом нашем општинском одбору о снабдевању Београда млеком, подвлачи да је у Београду у 1929 год. укупно умрло 720 деце испод једне године старости, док је у Копенхагену у истој години и у истом добу старости умрло свега 489 деце. Код процене ових података — вели г. Д-р Хан — треба узети у обзир да Копенхаген има три и по пута више становника него Београд, што значи да је смртност деце у Београду најмање четири пу га већа него у Копенхагену). А дотле је Београд са 55.000 деце — од којих једва да 5.000 не требају пуну социјалну заштиту — у 1929-1930 години послао у летовалишта свега 570 деце! Ни остали наши градови у том погледу не стоје бол^е. Сви наши градови у једној години не пошаљу ни 4.000 дечице укупно у шумска или приморска летовалишга, а