Opštinske novine

Стр. 1022

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

одлазио од Ваљева на фронт, у прву линију, да се увери о свему. На солунском фронту он је делио своје време између фронта и Главног Стана у Солуну. У овој последњој вароши он је живео у вили једног богатог трговца у улици Мисраки. На фронту он је имао своју малу кућу — која је била школа — у Бачу и своју колибу на положајима Јелака, положајима које је бомбардовао неприЈатељ. Најзад, пре последње офансиве, енглески генерал Мајлн поклонио му је једну дрвену колониалну бараку, звану „бенгало", коју је пренео у Буковик, на подножју Кајмакчалана, и ту се заједно сместио са Главним Станом. Пешице и на коњу, могли сте срести принца Александра свуда на положа-

принц и опростио се са војницима. После пола сата, један гардист је донео за француске „поалие" десет бутеља правог старог бургундера. Регент Александар дао је својим војницима најбољи пример храбрости. Непрежаљени Огист Боп, француски министар за време повлачења кроз Албанију, дао је о томе слику једноставну, али јединствене величине у свом делу: „Са српском владом". Нека ми буде дозвољено да га овде цитирам: „На обали (у Медови), усред гомиле која врви, између завежљаја материала које француски морнари настоје до последњег часа да евакуишу, Краљ и Регент седе на сандуцима. Из своје барке адмирал Трубриџ наредио је

Стан-двор Н>. В. Краља Александра у селу Бачу, на Солунском фронту 1917—1918 год.

јима. Већином га је пратио само један његов ордонанс-официр Аца Димитријевић, Трифунац, Бошко Чолак-Антић или Дамјановић. Имао сам част и уживање да будем на фронту често заједно са принцом-регентом и он ми је рекао да сматрам његов логор у Јелаку као „свој хотел", ако туда будем пролазио. Сваки пут нашао сам га орна, једноставног, доброг друга. Шетајући пешице, принц је волео да разговара с обичним војницима и, ако су га сви српски војници познавали, било је много француских војника који су га сматрали за обичног младог пуковника. Тако једне вечери, у околини Јелака, принц је шетао са мном по јеловој шуми ко ЈУ С У помало искасапиле војничке секире. Дошли смо у логор тешке француске артиЛЈерије. Војници су баш јели своју супу. Принц им се приближио и запитао да ли је јело и пиће добро. „Јесте, господине пуковниче", казао му је наредник, „ако вам срце жели, заложите се с нама. То би нам чинило уживање". Принц, извињавајући се да није гладан, питао их је да ли је њихов „пинар" (вино) добар. „То је „пинар", одговорили су му, „није као бургундер". „Ви много волите бургундер?" „Како да не волимо, али њега нема на фронту". „Можда има", казао је

да им се донесу столице и дуга три сата они су остали тамо, причајући. О чему су разговарали? Шта размишљају у својим дугим ћу-гањима, речитијем од речи? Најпосле, горпиљер је спреман и Краљ се може укрцати. „Сви су бродови огишли, али Регент је остао на албанској обали. „Један део његове војске још је у опасности; Он не напушта своје последње вој нике који иду путем према Драчу; њихова судбина биће и његова. „Он пролази, миран, усред њих; њихова искушења ублажава његова појава; њихова сурова ресигнаци.ја очеличава његову храброст. Болујући још од последица једне операције коју је морао издржати неколико дана пре напуштања Скадра, он се тешко држи на коњу. .Једноставно, племенито, он прати своју војску на њеној Калварији"... Једног дана, у Битољу, управо сам био довршио одличан ручак код окружног начелника Марјановића кад је дотрчао један жандарм да јави да је принц-регент стигао и да се налази пред кућом бившег аустро-угарског консулата, где је имао обичај да одседне. Окружни начелник и ја одлазимо брзо да пређемо неколико стотина метара који нас раздвајају од консулата. Врата су на консу-