Opštinske novine

0Г1ШТИПСКЕ НОВИНЕ

Стр. 1031

на обалу реке Ишме, на којој су два енглеска инжињерска официра импровизиралн некакав мост, преко кога смо лако прешли. Ова два Енглеза били су однекуда доспели у нашу војску и са нама се повлачили. Кад смо прешли ову реку, већ се сумрак спуштао и испред нас се указиваше један купаст брег. Есад-пашин капетан нам објасни да је на том брегу варошица Ишма, где треба да преноћимо али се до ње има око брда ићи око пет до шест километара док овако попреко нема ни пун километар, само је много блата и глиба. .Учини нам се да ће се и преко блата моћи доћи до Ишме, те пођосмо тим краћим путем. После краткога времена наиђосмо на глибовита места и желећи да их заобиђемо све смо дубље и дубље упадали у глиб тако да се скоро нисмо могли кретати. Потпуковник Драшкић као најачи узео је Престолонаследника на леђа да га преко овога места пренесе. Носећи га једва је ноге извлачио из густога блата у коме му чизме остајаху а нога се из њих извлачила. Ја сам био упао у глиб из кога нисам могао даље ићи и већ ми одозго у чизме блато улазило. Д-р Чеда Михајловић ми поможе да се извучем а затим сам морао ја њега извлачити. Једва смо се живи из овога блата извукли па се узбрдо упутисмо у Ишму. То је било мало местанце на брежуљку са једним пространим турским ханом. У' средини хана виселе су вериге о које је био обешен котао. Дим је ишао кроз кров. Таванске греде беху црне и чађаве као и зидови. Чим смо овде стигли била је одређена једна већа и пространа соба за Престолонаследника. За лежиште узех носила којп подесисмо за спавање. Како сам знао да по овим хановима има стеница и вашију носио сам из Скадра у ручној апотеци нафталина, ко.ји сам посуо око кревета односно носила. Пошто сам сместио Престолонаследника, вратим се у хан међу наше, где на моје велико изненађење видим старог познаника из Љеша из времена 19121913 год., који је некада био турски благајник а сада Есад-пашин срески поглавар. За време мога боравка 1912-13 год. у Љешу лечио сам му дете и жену од тешког тифуса. •Он ми приђе: „аман, ти ћеш код мене кући да спаваш и да вечераш, моји ће ги се радовати да те виде:". — Из појмљивих разлога одбио сам његово гостопримство али сам га замолио, да нам нађе сена или сламе да можемо под себе прострти и ако може да нам донесе нешто за јело. „Све ће да бидне" рече он. Заиста не прође дуго а донесоше два товара сена те то разместисмо по ханском поду и на томе проведосмо ноћ. Ускоро мој добри и благодарни „таксидар ефенди" донесе целу печену ћурку (индушку) — на пиринџу. Прво сам однео Престолонаследнику да се послужи, па смо се онда и ми сви прихва-

тили. Сваки је узео по парче печења а пилав смо морали узимати рукама. Ово нас је мало окрепило после оног тешког и изгладнелог пута. Преноћили смо на миру и релативно добро. У заказано време — у 6 сати изјутра били смо на ногама спремни за пут. Одавде смо ишли једним малим узвишеним гребеном од Ишме у правцу ка Шијак-базару. Дан беше ведар. Сунце нас загреваше својим благим зрацима. С времена на време десно од нас видело се море. Чини ми се да је то био једини дан кад смо осетили божју милост. Војници су по четворица на раменима носили Престолонаследника на носилима. Ми смо махом пешачили. Изненада се кроз ову тишину зачу авионски мотор и указа се један авион који је долазио из Драча и ишао право к нама. Заустависмо се за. тренутак и склонисмо се поред једног шипрага. Авион се вероватно враћа из Драча где је био у циљу бомбардовања. Предео кроз који смо пролазили беше жупан, и много је личио на наше крајеве. Сви смо осетили ову сличност и тужне мисли нас за моменат одведоше у изгубљену милу отаџбину. Ћутећи прођосмо тај лепи крај и нађосмо се поред једног шумарка где беше неколико турских гробова и једно турско тулбе. Ту смо се зауставили и по наређењу Њ. Кр. Височанства поделише нам по мало конзерве из кутија и по кришку хлеба. Овај кратки обед прошао је у ћутању и после кратког одмора продужисмо пут да ускоро изби.јемо на широки царски друм, који води из Тиране у Драч. Ово пријатно изненађење постаде за нас још веће и пријатније кад угледасмо два аутомобила и нашег посланика код Есад-паше г. Тих. Поповића. Г. Поповићу је Есад-паша ставио на расположење ова два луксузна аутомобила да дочекају и превезу Њ. Кр. Височанство. Аутомобили су били својина некадањег принца од Албаније Вида, који је под притиском револуционара морао брзо напустити земљу те није имао времена да понесе све. Многе његове ствари пале су онда револуционарима у руке а њима је сада располагао Есад-паша као његов наследник. Престолонаследник сео је у један аутомобил лево од њега г. Поповић а испред г. Поповића сам сео ја по наређењу Престолонаследниковом. Напред поред шофера сео је потпуковник Драшкић. У други аутомобил поседали су остали. Када смо кренули ка Драчу учинило ми се као да смо побегли несрећи из руку. Од Шијак-пазара до Драча лево и десно поред друма наша војска беше прекрила поље. Ешалониране трупе чекале су на ред за укрцавање. Ма да нису знали ко иде аутомобилом изненађени војници брзо су познали свог омиљеног Престолонаследника. Одушевљено су поздрављали Онога, који се и у нај-