Opštinske novine

Стр. 1176

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

17) На крају приступити подизању и стварању општинских предузећа, која би имала двогубу улогу у животу комуналном: била би прво значајан извор прихода, а друго — вршила би важну улогу у спровођењу општег социјално-комуналног плана и упославању великог броја општинских грађана. Тако све веће сеоске и варошке општине имале би да оснују свој нарочити привредни отсек. Тај отсек имао би да управља свима општинским радовима у режији. Зашто да општине издају огромне суме на набавку дрва и другог материјала преко посредника за себе и установе које оне по закону снабдевају дрвима, када то за пуну половину износа могу саме општине да раде а другу да уштеде! Тај би отсек требао даље да се стара о отварању и акцији свих општинских предузећа која су подигнута ради обарања вештачки високих цена и ради регулисања тржишних купопродајних односа. Даље, да приступе отварању речних и варошких купатила (која и кад не би била опште корисна са хигијенског гледишта дају велике приходе. Ово једно једино београдско општинско купатило даје годишњу чисту зараду од скоро 200.000 динара). Овде је потребно да учинимо једну малу реплику. Приговориће нам се да је на пример баш Београдска општина имала неколико својих трговачких предузећа са циљем да њима утиче на регулисање пијачних цена, и да су она брзо пропала, а док су постојала, била су вазда пасивна. То је заиста тако било и биће увек тако кад се трговачка предузећа бирократизирају. Највећа је опасност за сва самоуправна тела, па природно и за Београдску општину, када се у њихова привредна трговачка и индустријска предузећа усели бирократски дух. Тада режија постаје прескупа, продуктивност рада лабава, надзор, никакав, интерес пословни — успаван. А код нас је било све тако, и онда није чудо што су та предузећа општинска вегетирала и брзо угинула! Али кад се привредним предузећем управља по привредним и комерцијалним начелима — онда је успех сигуран и увек већи него код приватног предузећа! Београдска општина, као и многе друге наше градске општине, има огромна непокретна добра, која треба одмах да прикупи од државе и да их рационално искористи. Али њен би најважнији задатак био, као и осталих већих градова, да једном живом акцијом привуче нове и свеже индустрије у свој атар. Мала вировитичка општина, да би што више привукла индустрију и тиме поред осталога решила претешки социјални проблем беспослице, донела је специјалан статут о олакшицама у индустрији, која се има подићи на њеној територији. Тако за индустрију са упослених педесет радника предви-

дела је статутом бесплатно земљиште и ослобођење од општинских приреза за пет година. Овако су већ одавно урадиле и то још у много већим и снажнијим потезима, многи градови у Европи и Америци. Да ли би општине наших великих градова требале да заведу овај систем фаворизирања индустрије, то зависи просто од рачунице, јер у комунално-финансијским питањима не може и не сме да буде сентименталности. Имало би да се рачуницом изнађе, колико би заинтересована градска општина требала да даје на сузбијање беспослице и остале социјалне недаће које неминовно прате беспослицу, па та сума да се упореди са сумом која би се прогресивним оптерећењем имала да прими од тих индустрија на име општинског приреза. Ако би прва сума била већа или бар приближна другој, треба прибећи систему фаворизације, јер за њега говоре и други привредни разлози сем упославања беспослених радника. Подвукли смо већ, да наше општине, нарочито већих градова, невероватно мало дају на социјалну акцију којој се данас у целом културном свету посвећује првостепена пажња. На пример, при проучавању прошлогодишњег буџета општине једног нашег већег града пала нам је у очи једна просто чудна омашка, која се да објаснити само недовољном студијом од стране буџетских референата и особља. По том буџету предвиђа се: I) За тај туберкулозни град, на име помоћи друштву за борбу против туберкулозе дин. 6000.—; II) у том граду, који кипти од венеричних оболења и тајне проституције — на сузбијање венеричних болести дин. 6000.—; III) у истом граду пуном инфекциозних оболења, у коме су сиротињски станови легла свих зараза — за дезинфекцију тих станова, дин. 4500.—; IV) у том граду, где снобизам једних и безмерна морална и материјална беда других упропашћују толику женску омладину —• предвиђа се помоћ за заштиту девојака дин. 5000.—; V) у истом граду, који је пун просјачких инвалида помоћ за просјаке — дин. 2500.—; VI) најзад, у том граду који је пун радничке сиротиње помоћ за беспослицу дин. 17.000.—. Све то укупно износи 41.000 дин. Али дотле општинска помоћ тога града за три цркве износи дин. 55.000 или за 14.000 дин. више но за све ове социјалне функције укупно! Ове цифре не значе ни тврдичлук према једнима, ни расипање према другима. Оне нису нека ни нарочита класна, ни клерикална политика. Такво тврђење било би подметање. Оне не значе ништа друго до „лапсус калами" услед недовољне студије одговорних буџетских чиновника. Али исто тако оне не значе ни неки изузетак. Не, то је, на жалост, верна слика ог-