Opštinske novine

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

Стр. 1177

ромне већине наших градских буџета где има и много горих и много тежих примера него што је овај. РеКли смо раније да је стара самоуправа била по превасходству административна; нова самоуправа треба да буде привредно-социј ална. Али да она то буде мора се измењати цео стандард живота, мора се на првом месту ирепородити село. У Југославији је 80% земљорадника. Препорођај села значи препорођај и града и целе државе. А село се може подићи: I) облигаторним радом на законској принуди; II) повећаном радном продукцијом; III) подизањем рентабилности земљорадничког рада. Још пре више од десет година Савез земљорадничких задруга у Србији извршио је једну анкету о животу и раду на селу. Та је анкета изнела црно стање Јанковог и Лазаревићевог села. Она је поред 70% аналфабета, тешке сиротиње и наглог пропадања сељака изнела и један дотле непознат и страшан појав да наш сељак од 365 радних дана у години ради само 65, а оних 300 дана слави, светкује, ленчари, игра карата и пије. Добре идеје тешко продиру у наш југословенски мозак. Ми смо одвећ конзервативни за њих. Зато се све оно што је добро и напредно мора да наметне силом закона. Једина диктатура, коју и најслободоумнији мислилац одобрава, то је културна диктатура. Све се мора предвидети законом и учинити принудним. Без тога табанаћемо у омађијаном кругу у мраку и глибу још педесетак година. Али срећом наш расни конзерватизам није затрован мржњом као исламски. Он је у суштини својој благородан, и народ ће славити онога ко га буде нагнао да живи животом достојним културног човека! Хитамо да учинимо и ову примедбу кад је већ реч о финансијама. Као што извођење сваког социјално-културног програма зависи од сигурне финансијске основе тако и комуналне финансије добрим делом зависе од општег стања државних финансија. Између њих постоји један тесан корелациони однос као и код живих бића. Пре свега треба да подвучемо да је за финансијски препорођај земље потребно реформисати не само досадашњу самоуправну и државну буџетску политику, него реформисати и све привредне изворе. У погледу буџетске политике већ педесет година тапкамо све једном истом стазом. Великих и одлучних потеза још није било. Годинама су прављени самоуправни и државни фиктивни буџети, са нереалним приходима и непродуктивним расходима. Учинимо само једну кратку екскурзију кроз наш државни буџет. Прво што ће нам

пасти у очи то је да се огромна сума од 1 милијарду 250 милиона троши на пензионере. Нешто доиста запрепашћујуће. Зашто се ту не изврши једно коренито претресање, и све здраве пензионере испод 45 година одмах принудно реактивирати. Али како је међу њима 70—80% без факултетске спреме треба их поштедети од примене одредаба о високом школском образовању. Кад се изврши редукција пензионера наш ће се буџет смањити са најмање пола милијарде динара. У одлучности треба ићи и даље. Сва непотребна надлештва укинути. Поште, монопол, железнице, цео саобраћај, речну пловидбу и експлоатацију шума треба предати приватним конзорцијама у експлоатацију. Држава само нека себи обезбеди високу ренту и нека задржи себи улогу сувереног арбитра. Тиме ће олакшати свој буџет са око две милијарде. То исто урадити и са монополом или, ако се то неће, завести систем бандерола. Треба уз то приступити општој електрификацији целе земље. Све би ове реформе дале уштеду око 45% садашњих буџетских кредита и та би се уштеда слободно могла да баци Љојом добром половином на социјалну акцију јер ваљда ни један расход буџетски није продуктивнији, рационалнији и праведнији од расхода за социјалну акцију. Држава би добила не само више материјалних срестава него и више маха и слободног времена за свој прави конструктивни рад. Овде би могао да евентуално дође приговор да би давање саобраћаја, пошта и других еминентно државних установа у руке појединих капиталистичких конзорција било опасно у случају рата, али тај приговор отпада самим тим што се при склапању оваквих уговора увек води рачуна и о тој евентуалности. У случају рата и правно, и по снази своје оружане моћи држава сва та предузећа узима поново у своје руке. Она их просто милитаризира. Поред ових мера држава би требала да специјалним закном нормира своје учешће у добити у свима већим приватним предузећима. Многи људи, нарочито присталице застарелог схватања етатизма као доктрине, заступају гледиште, да држава не само да несме пустити досадашња предузећа из својих руку, него своју режију треба да распростре и на читав низ нових предузећа која треба да се етатизирају. Не може се а приори ништа приговорити овом гледишту. Оно је према начелима социјалне правде коректно, само је у извесном историјском периоду нецелисходно. А тај је историјски моменат баш сада у најјачој снази. Док се год производи за пијацу а не за потребу потрошње — држава се као привредник излаже једном