Opštinske novine

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

Стр. 1285

Франческо Ти онда тврдиш да је Бог свиреп! (светина устукне) Паоло Ја вам опет кажем: Бог мисли своју мисао, а његова мисао није мисао наша, нас, живих људи . . . Он ћутањем одговара и на наше болове и на радости и на молитве земље. Франческо И никада се Бог не сажали на људе који верују у њега? Паоло Бог није сажаљив. Франческо И никада се његов милостиви поглед не зауставља на нашим сузама! Паоло Он их, сигурно, види, али их не утире. Франческо Ти си сатана! Светина Сатана! Паоло Чуј ме, Франческо! Чујте ме сви! Треба да знате целу истину! Вечна Копрена нас, живе, дели од Бога, и жив човек не може продрети у Вечну Мистерију, али треба допрети до Копрене! Треба! Човек је онда земаљски несрећнији, али је ближи Богу! Франческо Па што ниси остао онда пред том Вечном Копреном? Ђина Ја сам га дозвала мојим жељама! Прва жена из народа Бестиднице! Франческо Он је отровао твоју душу, а да не би отровао душу целога града (обрће се грађанима) на ломачу с њим! Мајка На ломачу! (и сви остали гурну на Паола. Ђина му се обавија око ногу). Ђина Господару мој! Не дам га! (одгурну је и поведу Паола)Паоло (одједном) Станите! (сви устукну). И опет вам 1 кажем: треба допрети до вечне копрене! (Мајци) Опростите ми што не донесох осмех твога детета! Мајка Паоло, зашто је ниси видео ? (плаче). Паоло До виђења, Ђина! Франческо (грађанима) Зашто га пуштате? (Светина пође да га опет ухвати). Паоло Сам ћу! (светина опет устукне). Треба допрети до Вечне Копрене!... Сам ћу..(одлази. Сви за њим, осим Мајке и Ђине. Мајка, плачући, одлази на другу страну. Манита светина се све више удаљава, али је њена вика све необузданија). Ђина (баца се на аероплан) Ти си свему крив! Изгледаш мртва ствар, али ниси! Ти си живи демон! Однео си у огањ твога творца и подговорио си зле људе да одведу на ломачу мога Паола! Чуј, како урла светина! Црна птицо, где су ти гадне очи без зеница да их вадим. Овим мојим прстима? Где ми је отац? Где ми је Паоло? Где ми је оно због чега сам живела? Начинио си се мртав, али си унутра у крилима и у том проклетом пропе-

леру, радујеш се што сам кукавна и што ме две ватре сажижу: паклени огањ на небу и ломача на земљи! (одједном настаје ћутање) Сад ће ватра почети да као змија обавије мога Паола и стати да љуби мога Паола! Весели се, крилати демоне! Зашто задовољан не лупаш о земљу својим крилима, наказна птицо? Изгореће његово лепо, снажно тело, спржиће се његове крепке руке, очи његове биће два угашена жара, постаће две суве и црне опекотине његове влажне и црвене усне, недољубљене од мојих, а бујна, гарава коса његова претвориће се у пепео. Нека се окреће раздрагано твој пропелер жива материјо и мртва утваро свих облачних ноћи! (обраћа се Богу) Ако те има, Боже, зашто ми не улијеш снагу да раздробим ово живо гвожђе што само изгледа мртво (окреће се оној страни одакле је до скора допирала вика) Тишина . . . тишина . .. Посматрајте црвено умирање мога Паола. Уживајте у његовим мукама, у његовом грчењу! И у ропцу његовом! (Богу) Па зар мој бол није толики да угаси ватру на којој догорева сав мој свет? (аероплану) Слушај, гвоздена аветињо аветињску тишину! Слушај! Сад! За који час!. ■ ■ Чим буде Паоло испустио душу, онда знам шта ћу! Знам шта ћу! Његов последњи дах улетеће у моју душу у моју крв и тај дах завитлава мржњу на тебе. Моја мржња постаће васионска. Проклећу те! И моје проклетство запалиће твој мотор. И ти ћеш, црн и празан, празан и сам, вечно блудети сферама. Глас Френческов л<1 тајогет Ое1 §!опагп! Лудаков глас Хеј!... Страшно би било кад се не би умирало!. •. хеј!. .. Ђина Свршено је! (гледа пут гласа) Нема више Паола! Нема његовог тела! Нема његовог тела! . . . И опет вам кажем треба доспети до копрене! Мој маестро Антонио и мој сну, Паоло, волим вас као некада! Исто онако као пре одласка на небо! Не! Не! Волим вас још више. Више! И нико не може моје љубави уништити. Нико, јер нема ваших тела. Паоло, мој, грејаће нашу љубав, нашу чисту љубав ватра са твоје ломаче. Нестаје и мога тела. (у даљини почиње да се свира „Небеса славе Вечнога част") Дођи чаробнице! Ти, која немаш суза за наше земаљске сузе, ни милости за све болове које нам земља задаје, ти си најмилостивија! Ти си божански свирепа, баш зато, неизмено милосрдна! Дођи чаробнице и уништи материју, јер је она врховно зло! Не живе тела мога оца и мога Паола и треба да што пре нестане и мога тела- Тек тада ће моје љубави бити потпуне! Дођи чаробна смрти! (Ђина пружа руке и чека, а преко позорнице прелази Вечити Јуда). С.