Opštinske novine

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ =

Стр. 250

метности, али да би се тај став оправдао потребно је беспрекорно занатство, потребна је виртуозност које Глишић нема. С друге стране опет, недостатак конструктивних сликарских подлога, у овде изложеним радовима, недостатак ликовне замисли, уједињен са осуством виртуозности, чини да све, што је од ма каквог интереса у овим радовима, при-

Глишић: Чика Јова

пада искључиво карактеристикама сликаног обрасца и светлосних услова под ко.јима је био сликан, такви радови су губљење времена, јер кад би већ желели да скупљамо неинспирисане ликовне описе појединих предмета, фотографија би могла да нам то учини и са више тачности и са мање трошка и времена но што би то могло учинити сликар^во. Милош Голубовић се показује у, доне.е, новој светлости у његовим радовима са библиским садржајем, и мора се одмах признати да овај литерарни садржај оживљава његове радове, који су досада врло често били неинспирисани и сликарски неинтересантни. Они би били још бољи да је Голубовић прибегао чисто ликовној уметности за решавање изабраних проблема, место литератури и позоришту. Он ни један од три библиека става не решава као слике, он само илуструје, наглашава њихову драмску карактеристику и толико инсистира на томе да је занемарио главну одлику и право тумачење Новога Завета. Нови Завет, поређен са Старим, има једну велику одлику: мирноћа духа, док код Iгдубовића он је немиран, револуционаран, хаошчан, романтичар. Његов Христос је Хри-

стос средњевековних Немаца, за које су телесне муке Христа биле од већег значаја но његова духовна узвишеност и мирноћа, пред којом је тело безначајно. Напослетку Голубовић није смео да се угледа на Врубела у овим радовима. Врубел је, сам романтичар и духовно неуравнотежен, својим начином рада могао успешно илустровати романтичара Љермонтова али не и Нови Завет; и кад год је радио религиозне мотиве он је то и сам осећао, те је бирао само оне садржа.је којима се његовс сликање могло лако применити. У сваком случају врло је незгодно присвојити туђи начин изражавања, нарочито ако није пажљиво продубљен, и надајмо се да је ово код Голубовића само један—покушај да дође до нечег збиља свога, и да ће му Врубел бити само мост који ће му помоћи да дође до жељеног циља. За Миодрага Петровића могло би се рећи што и за Андреу Дел Сарто, али са једном малом изменом, јер док за Сарта веле: „Андреа Дел Сарто сликар без грешке" у овом случају би било: „Миодраг Петровић, сликар са грешкама". Он мала са извесном виртуозношћу и мала лако али и донекле површно. У појединим партијама његових слика збиља се виде све одлике једног ванредно даровитог уметника, али цела слика никад нема ни из близа оне вредности коју, кад и кад, имају по неки њени детаљи. Његови радови увек дају утисак неке неоправдане ужурбаности, као да се је уметник бојао, да се задржи дуже на студирању свога рада, те тако никад немају један сасма одређен

Миодраг Петровић: Кућа у ЦЈумадији

степен израђености, они нису скице а нису ни довољно разрађени да би их са правом могли назвати сликама. Изгледа да је Петровић један од оног броја наших сликара који су тачно схватили менталитет савременог индустријализма: производи што више и што брже, док се продукти могу пласирати а њихов квалитет је од споредног значаја. Можда овакав став према уметности може бити и оправдан, нарочито кад се узме у обзир да је уметнику уметност занат од кога он живи,