Opštinske novine

4

\

Д-р Реља Аранитовић

Штедња и Београд

I. Ниједан народ није дошао до привредног благостања, у колико га има, преко ноћи него дугим и истрајним радом, који се настављао из столећа у столеће. У колико су поједини народи имали више могућности да своје народно добро проширују, више воље и смисла за систематски рад, више љубави и пожртвовања за бољитак свој и своје околине, у толико је то данашње народно богатство једнога народа веће од другога. Тачно је, да сви на свету не могу бити богаташи, а нити не могу сви бити сиромаси. Та подвојеност је постојала и постојаће са том разликом шго се једино свесним, брижљивим и истрајним радом број сиромаха смањује и широка провалија између онога који има и онога који нема све више и више затрпава. Услед великих националних и политичких борби наш се народ и није могао да довољно одгоји у духу привредно-социјалном, није могао да се свестрано посвети раду за боље, економно стање. До Карађорђевог устанка Србин није бацао пушку из руке. Кад се делимично ослободио од непријатеља, морао је пре него би помислио на ишта друго да мисли на осталу браћу који су још у ропству. И та га је идеја пратила све док ето не дође и 1918 година. А после? Знамо сви шта је било. Главно, на привредном, на социјалном, на будућем бољем нашем друштвеном стању, мало се радило. Не треба сматрати да је дошао час кад са свима привредним пигањима треба прекинути и упутити народ да мисли о себи реално, јер у ствари, ми то од нашег народа још увек и не можемо тражити. Он у својем данашњем стању није довољно способан да себи предочи све последице једне, односно друге радње. С тога је, једна од првих дужности града и грађана, свију оних који су дошли до сазнања да живот нашег народа треба подићи на виши степен привредног благостања, да народ уче, да му неуморно говоре о новом начину живљења, о новом животу, који ће у будућности да осигура, бољи, удобнији, социјалнији живот његових потреба. Међу те проблеме васпитања народа спада и смисао о штедњи. Питање штедње, које обухваћа у себи све проблеме око стварања народног благостања, једно је за наш народ

од необично важних питања; оно је основа за обезбеду привредно-социјалне самосталности народа. II. Штедњом не треба сматрати гомилање новца, страст за капитализмом, и томе слично. Штедња има у себи нешто много битније. Она у суштини сакрива у себи саму реалност живота. Штедети би значило, обезбеду живота плодом садашње привредне моћи пренеги и у будућност. За онога, који живи са неким размишљањем, одмеравањем свог рада, са извесним програмом упослује своју моћ и способност, могло би се рећи да штеди не само новцем него и својим радом, својом моћи. Сама природа упућује човека на штедњу. Време рада је доста кратко. Човек је за интензиван рад способан од 20 до 40 година, а у остало време, морао би највећим делом да живи од уштеђевине. Ако она није довољна тешко је наћи помоћи, јер нико никога не воли и не може волети више, нити не сме волети више, него самога себе. То би неки можда назвали егоизмом, а у ствари то је животни реализам, односно свест човека о његовим потребама. Штедња би се могла, у материјалном погледу, дефинисати, вишком примања нам издавањима. Другим речима речено, штедиша је онај који своје потребе живота одмерава, према својим доходцима тако, да су његова примања већа од издатака и да увек један известан део доходака, у разним формама, оставља за ванредне и будуће потребе. Штедети може свако, и треба свако да штеди. Штедњом се човек приближује више животном смислу. Кад човек штеди, што ће рећи, мисли на своју будућност, он тиме даје себи јак знак човечанске свести. Јер човек се одликује својим душевним особинама а међу те спада и поглед о материјалној обезбеди своје будућности. Тгедња је везана са културом народа. Културни народи свој живот прилагођују лакше и ефикасније стању у коме живи него народи који су културно заостали. То најбоље и доказује да је штедња везана за саму интелектуалну способност појединаца. Она није тековина него је особина која се трудом стиче. Ниједан народ није стекао народно богаство једним потезом, него су га