Opštinske novine

Слободан Ж. Видаковић, референт за штампу и туризам о. г. Београда

Проблеми исхране Београда

II Питање исхране сиада у ред најзначајнијих комуналних проблема. По својој еминентној вредности и актуелности, оно је прво и основно питање комуналне политике већих градских агломерација. Када ово тврдимо ми се не поводимо за наивним дедукцијама, које су и многе велике умове навеле на смешне и чудне закључке. Ми се нећемо кретати у омађијаном кругу таквих мишљења. Када тврдимо да од снажне, јевтине и рационалце исхране зависи највећим делом здравље, привредни просперитет и култура грађана, ми тврдимо једну очевидну истину. Може ли да буде здравља код грађана, који се рђаво хране? „Храна по београдским народним кујнама не познаје принципе калоричне и витаминске исхране. Тамо се трпају јаки зачини који само изазивају неутољиву жеђ... Тако се ствара илузија о идеално напуњеном стомаку. То значи подготовљавати место за долазак туберкулозе". (Д-р П. Ђорђевић у расправи „Туберкулоза и београдске радионице"). Наш свет још незна шта је то добра и рационална исхрана. Једна несрећна пословица, поникла у дане нашег још примитивног живота, и данас се сматра као образац мудрости у народној исхрани. Та пословица гласи: „Од чега сит од тога и дебео!" У ствари ништа нетачније од ње. Човек се може најести и лишћа, чак и земље (болесни појави геофагије) али од тога неће бити нико и никада сит. За одржавање организма, за попуну утрошеног телесног градива, за стварање радне енергије и топлоте, потребно је сваком људском бићу довољна количина: беланчевине, угљених хидрата, масти, минералних соли и витамина. Само она свежа храна у којој има тих хранљивих елемената, довољна за попуну дневних утрошака и за стварање неопходних резерви, сматра се по науци као рационална храна. За напорне физичке раднике уз њу се мора додати и један знатан вишак калоричне хране т. ј. угљених хидрата и беланчевине, пошто

је калорична храна њима потребна у много већој количини, него другима, који не раде напорне послове! Док је за сваког одраслог човека неопходно потребно да у свој организам унесе дневно од 95—105 гр. беланчевине, без обзира на тежак, лак или никакав рад, дотле потреба за калоричном храном зависи од величине рада и утрошка телесне топлоте. Док је за телесне раднике потребно око 5000 калорија дневно,* дотле је за оне, који не раде тешке послове, довољно 2500—^3000 калорија, дакле пола, па чак и испод половине. О тој важној околности мора социјална медицина и комунална политика да воде строгог рачуна, јер ми имамо у држави око 82% тешких, напорних физичких радника: земљорадника, градског пролетаријата, занатских и рударских радника итд. А смањивање код њих те калоричне хране из дана у дан изазива непрекидну, сталну и постепену дегенерацију организма, слабљење до исцрпљености, што се врло рђаво рефлектује и на општи привредни биланс и на расну хигијену. Само правилна исхрана може да обезбеди опште здравље. Ово се не може схватити буквално, јер високи здравствени стандард зависи тако исто од исправности стана, чистоте, опште профилаксе, једном речју од целокупне социјалне медицине. Али храна у свему томе има најпресуднију улогу. Један наш истакнути економичар, г. д-р П. Ђорђевић, вели; „прве предстраже против туберкулозне инвазије треба подићи на нашим тржиштима". Од рационалне исхране зависи великим делом и опште стање криминалитета и правног поретка у друштву. Јер, кад се одбију злочини из афекта и наследног оптерећења, остаје преко 70% злочина којима је крајњи узрок у беди и рђавој исхрани. Из свих тих разлога проблем исхране морамо ставити на * Дневна храна за попуну просечно 4000 калорија и 100 грама беланчевине износи по физиолошкој науци: 150 грама масти, 500 грама хлеба, 650 грама поврћа, 50 грама шећера, 250 грама меса, 300 грама воћа.