Opštinske novine

Стр. 690

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

на начин напредовања и разврставања; на устројење дисциплинског поступка и хијерархиске власти. То су питања такве природе да не би било згодно н целисходно подврћи их законодавној реглементацији. Јер ако би та општа реглементација била корисна и погодна за једну општину, за другу би била штетна и неприменљива. На пример, класирање општинских чиновника има смисла само тамо извести где је општина доста важна и подела рада довољно извршена. То су питања за чију се солуцију морају имати у виду месне прилике. Зато је једино целисходно и материјално изводљиво то питање пропустити надлежности општинске управе. Предмет законодавне реглементације Ствар стоји друкчије када се положај општинског чиновника посматра у његовом односу према општинској управи и према државној власти. Хоће ли општински чиновник бити наименован од општинске или државне власти; хоће ли он уживати какве правне гаранције против зловоље и самовоље својих претпостављених, као и да ли ће за случај старости и изнемоглости имати какве потпоре — то су већ питања општег а не локалног значаја, и као таква, она не смеју бити предмет локалне него законодавне реглементације. Не мање важности има и питање оспособљења чиновника за појдина звања у општинској служби. Не треба заборавити да је општина прва и најближа власт народу, и да се због тога велика пажња мора обратити на особље које је позвано да у својој надлежности ту власт примењује. Груба, невешта и неправилна примена те власти непосредно се коси о интересе и осећаје грађана, изазивајући у овима бунтовна и нелојална расположења. На против, једна добра, способна и правична администрација бодри дух солидарности и поверења. Општина је основна политичка и социална школа и ако су њени учитељи неспособни и неисправни, не може се ништа добро очекивати ни од ученика. Зато питање о оспособљењу општинског службеника законодавац не сме пренебрећи. Нарочиту важност то питање има код градских општина које су на себи примиле толико многоструких функција које засецају у најбитније интересе популације. Питање постављања општинских чиновника Што се тиче питања постављања општинских чиновника, које треба основним законом регулисати, ту могу постојати више могућности. У већини земаља право постављања општинских чиновника дато је општинском одбору. У оним општинама где на челу појединих управних грана стоје комисије изабране од стране општинског одбора, то је право дато тим комисијама које они врше само у делокругу своје надлежности. У многим земљама то право је дато суду, односно изврш-

ној општинској власти. Најзад оно може бити подељено између Суда и Одбора, према важности и природи саме функције које повлачи извесно звање. Има и таквих земаља, којих је уосталом врло мало, где општинске чиновнике, све или делимице, поставља државна управна власт. Тај је режим заведен у оним земљама где нимало није вођено рачуна о основним принципима демократије и самоуправе. У Персији све општинске чиновнике именује министар унутрашњих дела. У Мађарској општинске чиновнике који врше службу јавне хигијене поставља префект председник државне власти. У Италији и Литванији .општинског деловођу поставља надлежни представник државне власти. Питање надлежности постављења општинских чиновника није од мале важности. Оно се не може решити просто по примеру ове или оне земље. Ствар је и сувише сложена, да би се дала решити без изналажења узрочне везе појединих система са приликама оне земље где су заведени. Збиља питање надлежности постављања општинских чиновника тесно је везано са политичким приликама једне земље. Може се рећи да је нормална појава у демократским земљама да општинске чиновнике постављају самоуправни органи. Уосталом, како би изгледала та самоуправа чији би функционери зависили од државне власти? Баш оно што је битно у појму самоупаве то је да њом управљају и администрирају органи независни од централне власти. Општински функционери могу бити зависни само од општинског збора, општинског одбора, и општинске извршне власти. Према томе, под предпоставком постојања једне праве општинске самоуправе, могу се установити више система у погледу надлежности постављења општинских чиновника. Могу бити дакле надлежни: 1) Општински Одбор, 2) Општинска извршна власт (суд), 3) Одбор и Суд, одн. извршна власт, и најзад 4) Општински збор. Српски законодавац из 1903 год. усвојио је ову трећу врсту надлежности. Именовање општинског деловође и благајника он је оставио у надлежност општинског одбора. Изгледа да је законодавчева .намера била да више општинске чиновнике стави у зависност од општинског одбора. Он је сматрао да на тако важна звања у општинској служби не могу доћи лица по избору и нахођењу само Суда него и Одбора. Чак он иде толико далеко да од одбора тражи сем моралне и материјалне гаранције за личност благајника. Што се тиче постављења осталих општинских службеника, то је право остало суду одн. извршној општинској власти. Та двојност у погледу постављања општинских службеника има више преимућстава над осталим системима. Прво, било би неосновано и нимало практично, тражити одборско решење за постављање свих општинских