Opštinske novine
Д-р Бож. С. Попадић Хлебно питање у Београду
На први поглед изгледа доста необично, па чак и неумесно, да се, у престоници једне изразито аграрне државе и у периоду релативно повољних година у погледу жетвених приноса, може уопште постављати хлебно питање на дневни ред. Ово тим пре, што је, само неколико месеци раније, владала општа забринутост, шта да се чини са вишком наших залиха жита и брашна и како да се, у општем паду цена, обезбеди произвођачу жита бар покриће производних трошкова, ако већ није могуће постићи и неку минималну добит преко ових. Такво стање наших произвођача, ма колико било болно и штетно по њихове интересе, као и по интересе народне привреде уопште, ипак је имало ту добру страну, што је уливало наду варошким потрошачима, да ће бар имати јефтин и добар хлеб. Међутим, шта се дешава? На један досада незапамћен начин, и у врло кратком размаку времена, повећане су цене хлебу скоро за половину од раније вредности. То повећање цена дошло је тако нагло и тако изненадно, да су потрошачи били формално збуњени и запрепашћени. И тако су све њихове лепе и оправдане наде, да са својим више него скромним средствима лако прибаве себи ту основну, незаменљиву животну намирницу — насушни хлеб, одлетеле као преплашене птице. Дакле, после тако рећи јучерашњих брига сеоских произвођача због ниских цена цереалија, данас је већ наступио скоро очај варошких потрошача због претерано високих цена хлеба. Поред осталих више или мање неизбежних недаћа, које је донела општа привредна криза, ова недаћа у облику претерано високе цене хлеба угрожава непосредно егзистенцију варошког становништва. Скоро је сигурно, да, ни код каквог другог производа, индекс цена није забележио тако авијатичарско пењање. Сваки посматрач добија утисак, да је производња жита подбацила а потрошња нагло порасла и да је тиме настао прекид равнотеже између производње и потрошње на штету ове последње. У периоду неродних или ратних година таква би појава била могућа и имала би неко извесно оправдање. Али да се тако иешто догађа у периоду родних година и у престоном граду једне државе са знатним вишком цералија за извоз, то је у најмању руку парадокс.
Истина је, да су у данашње доба флуктуиције цена готово редовна појава. Оне су природна последица опште поремећености привредних односа у целоме свету. Али су те флуктуације цена, скоро у свима државама, најмање у области цена хлеба. Такав је случај у свима напредним државама, па чак и у оним које су принуђене да, услед недовољне производње цереалија, редовно врше увоз ових са стране. Мада је просечна потрошња хлеба у тим државама знатно мања него код нас и улога хлеба у народној исхрани од релативно мањег значаја, јер постоји читава серија других хранљивих средстава, која замењују хлеб, ипак хлебно питање заузима највидније место у економским програмима државних и комуналних управа и првенствену бригу социјалног старања. Хлебно питање је непрекидно предмет опште пажње и старања, мада је потрошња хлеба у опадању. То. се опадање најбоље види из следеће статистике: Просечна годишња потрошња хлеба у килограмима на једног становника
1909—1914
1922—1927
Немачка
92
65
Француска
224
195
Италија
167
183
Енглеска
163
158
Белгија
228
181
Шпанија
163
158
Швајцарска
142
131
Данска
112
118
Португалија
55
66
Холандија
120
117
Канада
312
188
Сјед. Амер.
Држ. 146
133
Аргентина
178
151
Јапан
14
20
Аустрија
179
178
И ако немамо при руци тачну
статистику
о потрошњи хлеба у нашој држави, ипак смо у могућности да претпоставимо, да је она знатно већа од оне у напред поменутим државама. Горња статистика несумњиво показује, да постоји осетно смањење потрошње хлеба у свима државама а нарочито у оним, које највише увозе жито и брашно, као и у оним, које га највише производе. Ако се изближе анализира историја исхране тих народа, запажа се, да је смањење потрошње хлеба нарочито осетно код економски јаких