Opštinske novine

Инж. Александар Крстић шеф Отсека за паркове О. г. Б.

Улепшавање Београда

Анкетом, која је на дневном реду, похвално је истакнута жеља да се потпомогне правнлно решење естетско-урбанистичких проблема истакнутих при изградњи наше престонице. Постављена питања се односе на радове који треба да служе у првом реду улепшавању Београда, али да они истовремено илуструју историју и материјализују културу целокупног нашег племена. Зато ови проблемн превазнлазе домен чисто комуналне делатности и добивају много шири значај, национално-културни. Додуше свн послови око уређења Београда имају то обележје, јер је у питању престоница, која треба да репрезентује цео народ. У овом конкретном случају, треба да се заинтересује цео народ и сви његови друштвени слојеви, више него у ма ком другом естетско-урбанистичком проблему. Но поред свега тога, не могу избећи а да не изразим бојазан пред вероватноћом да ће у овој анкети пасти много предлога, који ће нас више удаљити него приближити циљу. А ако се жели, међутим, онемогућити решење једног проблема, треба само тражити оне утопистичке пројекте који се унапред могу оценити као неизводљиви. Морамо признати да често нереализовање наших потвата долази баш због несразмере између расположивих материјалних сретстава и првобитних наших замисли. То нас обесхрабрује и удаљује од извршења наших намера. Примера ове диспропорције имамо доста. Да споменемо само генерални план за Београд, који благодарећи и сувише многобројним изменама полако али систег 'тски, губи све оно што је у њему било битно. Даље генерални план Топчидера, кога сада дебели слој прашине покрива а који не би био изводљив ни за Њу-Јорк а камо ли за Београд. Али све то није сметало да се за њега учине знатни издаци. И најзад, да споменемо историју изградње Светосавског храма, која се за сада своди на хроничну припремну акцију но која је поред тога већ сувише карактеристична да би смо јој могли с поузданошћу предвидети срећно „окончаније". Ту смо жртве једне типичне црте у нашим нагонским схватањима, која се драстично може упоредити са грандоманијом. Далеко од тога да овде пледирамо за оскудна решења у материјалном погледу, када су у питању споменици од опште националног значаја и када

је у питању материјализовано манифестовање иаше велике прошлости, али смо без резерве само за решења реална, разумна, која ће идејно бити богата, оригинална, док њихова материјална страна може бити скромнија, без претензија на раскош, која сама по себи није увек довољно укусна. И таква дела могу бити велелепна, јер истакнути принцип материјалне скромности не искључује уметничку монументалност. Неоспорно је да треба озбиљно да помишљамо на естетски развитак наше престонице. Крајње је време да и ми плански — са знањем онога што хоћемо — уредимо свој Београд. До сада све што је урађено на уређивању Београда носи обележје нужности и најнеопходније потребе. Врло мало има досадашњих радова који искључиво треба да служе украшавању Београда. Наравно томе је крива послератна хаотичност, као и данашња криза, те није ни чудо што се под таквим околностима није могло учинити ништа замашније у том правцу. Саме прилике нису дозвољавале да се предузимају озбиљнији радови ове врсте. Уметнички процват једнога града увек је везан за рефлекс општег просперитета његовог становништва. Према томе оправдано може пасти примедба да и садашње финансијске недаће и тешко привредно стање неусловљавају потхвате у том правцу. То је апсолутно тачно. Али не треба заборавити да је као свака криза тако и ова пролазна, и да она не сме да буде разлог да ми на наше задаће не мислимо и да се за њихово решавање не припремамо, па чак шта више у границама могућности и отпочнемо нашу делатност. Још један разлог више оправдава овакав поступак. Како у свакој кризи увек има више психолошког (опште неповерење, пољуљан морал итд.) него стварног узрока, треба баш материјалним манифестацијама отклањати менталне појаве тј. неопходно су потребне извесне сугестије која ће нам уливати оптимизам у бољу будућност. Пре свега, треба истаћи факат да за сада Београд још не обилује прикладним трговима и подесним местима за пласирање споменика. Чак шта више онакви какви су данас београдски тргови и скверови, мишљења сам да ниједан од њих не може примити споменик већег значаја без претходне веће реконструкције .