Opštinske novine

Стр. 270

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

ћих јавних грађевина и споменика од општег националног значаја, а у доњем, на једном делу сајмишта, а на другом спортски центар — све то у неминовном зеленилу. У главном према овој замисли сви послови могу се категорисати у три радње: I паркирање, II рестаурирање тврђаве и III изградња национално-културног центра — Југословенске Акрополе. Једном речју речено, треба створити једно дело које ће кроз векове будућности манифестовати нашу прошлост, а у исто време илустровати по своме обиму културну моћ наше савремене епохе. За будућност ово ће место послужити као светиња, која је била чувар наше националне свести и снаге. Радови на паркирању већ су отпочети. Тим радовима се чине извесне замерке. Без сумње да су неке од њих и оправдане, али

ми, тек, имали накардних творевина — одговор би био поражавајући. То је потврдила и скорашња анкета о архитектури Београда, коју је са пуно објективности извршио опет орган Београда — наш одлични часопис „Београдске општинске новине". Према томе, ако се узму само естетски обзири, игноришући све остало, требало би Београд скоро цео порушити и изнова градити. А архитекте због Ј тога осудити у најмању руку на вечито заточење, а по неке од њих и на смрт! И то би било тако кад би архитектура била уметност коју ствара искључиво машта архитеката! а не производ прилика целокупног друштва. При извођењу једног чисто општинског посла овај принцип долази до још већег изражаја. Најзад, не треба заборавити да су ту утицаји са стране лаика још већи и пресуднији,

Географски институт у Горњем Граду

има их и таквих које су тенденциозне и потпуно неумесне. Још унапред морам упозорити све те наше критичаре да и ако има грешака у погледу примене вртарског стила, не треба да им оне буду узрок очајавања. Све се то да лако изменити и са тако незнатним трошковима да уопште не долазе у обзир озбиљнијих брига и студија. Ласкам себи да ја те грешке најбоље осећам и да их видим, јер претендујем на извесно познавање вртарске архитектуре, али понављам: не могу да схватим ону жучну и да се најблаже изразим непристојну и некултурну критику која се последњих дана злобно упућује на наш напорни и несебични рад. А ако ја поставим са своје стране питање: колико смо ми имали у Београду срећних архитектонских решења до пре неколико година и ако је било грађевинских објеката на хиљаде, а колико ли смо

и да они немају често ничег заједничког са нашим стручним познавањем ствари. Уосталом, у сваком грађевинском потхвау сукобљавају се два гледишта: стручно и лаичко. Прво може да надјача друго, али у том антагонизму ниједно не може да постане апсолутни господар. Тако је у животу, јер и он сам није ништа друго но низ компромисних решења! Није само жеља него и потреба да стручност у оваквим прегнућима што више доминира, али то код нас у највише прилика није био случај! Низу таквих животних компромисних решења у паркирању Калимегдана имају се преписати поједиии греси, ако они уопште могу постојати! Али као што је већ речено, не треба трагично схватити грешке при паркирању, јер се оне дају лако поправити што није случај у архи-