Opštinske novine

Б. Војиновић-Пеликан, сликар Музеја Општине града Београда

Садашњи и оудући споменици у Београду

Кад сам се пре извесног времена вечерњим возом враћао у Београд из унутрашњости, посматрао сам кроз прозор вагона један леп призор; иза Рипња црнила се масивна Авала, а њен врх трептао је у електричној светлости. Ту светлост на Авали посматрали су сви путници и то још из далека, јер њу ноћу можете видети ма с кога краја пространих срезова Врачарског и Космајског. — „Еј, валим те Боже! говораше један сељак што је седео до прозора; „види де како светли гроб Незнаног Јунака! И акоће вала, продужује чича, нека му је души светло на оним свету и пред Господом, јер и намучио се, вала! А кад је њему светло, ка да је светло и мојим Душану и Лазару, што изгибоше тамо негде око Пљачкавице, те им не знам ни рова ни гроба." И прекрсти се чича. Мене нешто стеже око срца и устадох са седишта да изађем. Но тад се у разговор умеша човек испред мене, неки трговачки путник, и добаци чичи: — Ма, не светли оно гроб Незнаног Јунака, чича! — Ја шта? — Хотел! — Шта рече море?! — Хотел и ресторан! — И џаз оркестар и дансинг и одабрана јела и пића и песма и свирка и..." Ја се угризох за језик; нисам хтео даље ређати: било ми је тешко. У купе-у сви ћуте; чича оборио главу. Воз с треском све своје гожђурије улете у мрачни рипањски тунел и наше мисли одоше другим правцем!...

* * Заиста нико се не труди код нас да националном импулсу даје један полет који би био нешто већи од просечног. Елан онога стила, који би био животворан кроз векове и утицао на народну душу у опојном смислу. Нико неће или не може? То ће најскорија будућност показати! Један од многобројних кончића националног филиграна јесу и историјски споменици: монументални, меморативни, записи, белеге, спомен плоче итд. Београд их нема у довољној мери, а и оволико колико их има, као и да не постоје.

Зашто? Они не триумфују! Они су израђени и естетично и уметнички и задовољавају све принципе али -— они немају триумфа! То није кривица иницијатора нити уметника, то је кривица средине која их је заборавила и нема никакав култ за њих, а зато су опет криви васпитачи који су се ограничили на свој професионализам само,' и смећу с ума да се и раса нације мора неговати по неком природном принципу ваљда по коме се негују и расе коња, стоке, живине, итд. Али да пређемо на споменике. Споменици су потребни не толико као израз захвалности средине која их подиже, већ више као ефектно и вечито отворена књига из које поколења читају сву величину, и све напоре своје наци.је. Сад ћемо одмах да видимо како данашња поколења то схватају. Један од најстаријих споменика у Београду, јесте споменик изгинулим браниоцима Београда из године 1806. под Карађорђем. Споменик је подигнут међу самим гробовима у које су изгинули ратници сахрањени. Споменик стоји још и данас. По причању старих, ту је било око 300 ратничких гробова и свакоме је на камену писало име и презиме. Ваљда пре неколико деценија кад се Београд решио да коњске трамваје замени електричним, пало је неком умном функционеру Општине на ум да на костима изгинулих рат-' ника направи — парк! И лепо људи поломише крстове, оставише кости и даље у земљи све до данашњег дана и подигоше парк. И данас ми лепо шеткамо преко костију наших ослободиоца, уживамо у хладовини, флертујемо, и већ шта све следује у парку. И као кулминација, то место где у гроб легоше искасапљени Карађорђеви ратници, назвасмо Карађорђев парк! Ни мање ни више но као да је Карађорђе правио паркове а не државу! Није ово измишљено. Отидите још данас тамо: од 300 ратничких споменика, ено их неким чудом 7 још стоје. Како су издржали баштованску инвазију ја се и сам чудим. До пре три месеца могао сам на једном једином од њих да прочитам још ова слова: РБ, БИ, (Раб Божји) Драгутин; затим се тамо помиње још реч „полза" „Отечество" и ништа више. Ако то све реконструишемо, излази да је неки Драгутин свој живот за Отаџбину дао!