Opštinske novine

Стр. 296

ОПШТИНСКЕНОВИНЕ

нији о начину организације општинских органа и начину њиховог избора. Донети јединствене одредбе о службеницима општинским. А као најтеже и најосетљивије било је питање самоуправа општинских а са њим у вези обим и начин надзора државне власти над општином. Питање Општинске самоуправе од свих покрајинских закона било је најбоље уређено у српском закону о општинама од 1903 године који је био плод једне дуге политичке борбе србијанског народа за самоуправу у општини. Поред свих оснорних начела самоуправе, које је тај закен садржавао како код начина избора општинских органа тако и послова општинског влаетитог делокруга, тим законом и надзор државне власти у многоме је био ограничен тиме што је у крајној инстанцији био поверен Државном савету. По првобитним одредбама овога закона надлежност Државног савета била је веома обимна. Његовом одобрењу подлежале су у последњем степену све одлуке општинске власти о задужењу и отуђењу општинске имовине; одобравање општинског буџета. Решавање по жалбама о правилности општинских избора. Решавање сукоба између самоуправне и надзорне власти код задржања од извршења одлука општинских органа или разрешења од дужности истих и, најзад, решавање по жалбама против свих одлука надзорне власти. Но с друге стране овај (српски) закон о општинама, с обзиром на слабо развијен економски живот србијанског дела народа у време доношења тог закона, и један специјални осећај за мањим општинама, у погледу уређења социалних односа и становишта, садржи врло оскудне одредбе а поред тога предвиђа врло мали манимум становника за оснивање општине. Услед тога су такве општине биле неспособне за извођење каквих већих и озбиљнијих социјалних проблема који су се нарочито после светског рата у све оштријем облику постављали. Од чега су трпеле нарочито градске општине. Велика мана српског законодавства о општинама била је још што је један закон важио како за најмање сеоске тако и за највеће варошке општине, па и за сам Београд. Поред овога овај је закон имао веома оскудне одредбе о регулисању положаја особља општинског. Тим законом даље, нису биле стављене никакве запреке пренашању послова са државне на општинску власт, те је општина била исувише заузета радом и издатцима око послова из пренесеног делокруга тако да је мање и времена и новца могла посветити пословима свога властитога делокруга. Нови Закон о општинама обнародован је у „Службеним новинама" 15 априла 1933

год., а ступиће на снагу шесетог дана по обнародовању. Што значи да ступа на снагу 14 јуна 1933 године. Но не за све општине. У § 136 издвојене су вароши, градаови, на које се овај Закон не односи и за које остају и даље на снази досадашњи Закони о општинама док се не донесе специјални Закон о градовима. Овако посебно доношење одвојеног закона за сеоске и мање варошке општине а одвојено закон о градовима има свог основа у једној сасвим различитој структури социалних односа између становништва једних и других општина. Ти односи код мањих општина су много једноставнији од оних у градовима, па с тога и потреба друкчије уређење ових општина. Али код овог питања потребно је указати на једну врло важну околност о којој при доношењу Закона о градовима треба добро водити рачуна и посветити јој сву пажњу. На име, потребно је истаћи да различити социални односи између становника већих и мањих општина не захтевају поделу само у две групе и доношење закона само за ове две групе. Између ових градова град Београд и Загреб потпуно се одвајају. Ти градови имају једну специално изражену индивидуалност како у чисто историјском тако и социјалноекономском погледу. На територији тих градова сконцентрисан је највећи број надлештава, социалних, културних и научних установа како општинских тако и државних; највећи број индустријскхи и привредних предузећа, банака итд. Услед тога код становника Београда и Загреба постоје много разноврснији и изукрштанији социални односи какве односе ствара само живот у тим градовима и који односи истичу и много теже и компликованије проблеме него код осталих градова, што захтева и једну потпуно засебну организацију тих градова и потпуно одвојене законске прописе који могу омогућити повољно развијање њихово. Све ове чињенице указују на потребу за доношење једног специјалног закона који би се односио само на ове највеће градове, на Београд и Загреб или бар доношење таквог закона само за Београд као престоницу државе, као што такви закони постоје за престоницу у другим државама (Праг, Рим, Беч идр.). Не доношење оваквог специјалног закона био би један велики недостатак новог Закона о градским општинама. Овај недостатак морао би доцније бити стално допуњаван законским новелама, које ће изазивати специјалне животне прилике у тим градовима. Зато би не доношење таквог специјалног закона одмах само кочило правилно развијање и даље напредовање Београда и Загреба, наших главних градова.