Opštinske novine
3
ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ
Стр. 323
Данашњи практични лекар, или лишен јавнога интереса или свестан да је немоћан да ситуацију ма колико поправи, брзо се мири са њоме и „гледа свој посао од кога живи." Када уђе у сиротињски дом на београдској периферији, да би се одужио савести и својој струци, обично завршава девет десетина својих консултовања овако: 1) преписује лек ,који болесник по правилу не може да купи; 2) најстрожије препоручује јаку храну, специјално живинску супу, коју сиромашни болесник чак ни у сну није видео; 3) свом снагом свог научног уверења буни се противу мрачне избе, у којој болесник станује, протествује противу заједничког живљења и спавања мале деце са тешким болесником* и саветује на крају, што више сунца, чистог ваздуха, шетње по пољу, одлазак у планину, што даље од београдске прашине, купање и пуно других лепих ствари, о којима је бедни болесник слушао да постоје, али није имао срећу да их икада у животу осети. — Имате ли апетит? пита лекар по професионалној дужности: —'Имам, али немам шта да једем! Одговара резигнирано болесник. Сиромах лекар уједе се за усну. А кад виде упале груди болесникове, чисто згранут, наређује: — Шетајте се, добри човече, по два три сата дневно. Водите рачуна о хигијени свога тела!, — Да, кад би се то могло. Сиротиња мора више да води рачуна о хигијени својих ципела него о хигијени свога тела! Пред овом очајном и свирепом истином** лекар немоћно слеже раменима, одлази и убр-
* Утврђено је анкетом -на самом терену, да 85% београдских туберкулозних болесника, родитеља и рођака, спавају у истој соби, често и у јистој постељи са здравом дечицом која су самим тим осуђена на неизбежну туберкулозну смрт. (Види нанГу књигу „Туберкулоза и сифилис са гледишта социјалне политике", издање С. Б. Цвијановића). ** Сматрамо за дужност да уз овај чланак покренемо и једно питање, које има само индиректне везе са тезом коју претресамо у њему. То је нужна реформа издавања сиротињских уверења у Београдској, као и у осталим нашим општинама. За судове (док се не заведе бесплатно судство) нека остане у важности досадашња процедура". Али за искоришћавање комуналних добробити, нарочито лекарских услуга и свега онога што је са здрављем и социјалном помоћи у вези, треба извести извесну реформу уверења. Та уверења треба схватити либералније, широкогрудије, поротнички, а не бирократски. Данас у Београду, и у целој држави, није сиромах само онај који има сиротињско уверење. Постоји читав један свет, многобројан свет, који је још мање од њих заштићен, чак и у случају болести. 3а апсолутно сиромашне граћане, општине издају сиротињско уверење и она су бар донекле она чаробна сезамова реч за отварање болничких и амбулантних врата. Са друге
зо заборавља све. А шта би друго и могао? Живот, који и њега немилосрдно меље, не да му да мисли о овим болним догађајима. У најбољем случају он их препричава своме друштву, у немоћној побуни против оваквог социјалног уређења. Али зато социјализирани лекар неће говорити у своје име, него у име целине; неће зависити од награде болесника, те да се његово интересовање завршава чим за собом затвори врата болесникове собе. Социјализирани лекар имаће и доста времена и доста душевног мира да се цео посвети своме у истнни високо хуманом и социјалном раду. Његове жеље, његове наредбе, његови савети, за целину неће остати без санкције. Лекари најбоље знају да је пораст туберкулозе у узрочно.ј вези са овим ужасним и нехигијенским становима у којима станује наш
стране уреди се старају искључиво за сиромашан раднички свет. који је осигуран и док је осигуран. Али ми имамо поред те сиротиње и уредских осигураних радника (а осигураних радника никада није било више од 60% од целокупног броја нашег радништва) једну огромну масу релативне сиротиње, која нема ни уредску помоћ, нити се сматра за ону општинску сиротињу а није у стању ни да се лечи ни да води мало бољи и здравији живот. Ми имамо огроман број оних малих занатлија, малих трговаца, ситних општинских и државних чиновника и службеника са платом испол 1200 дин. месечно, сељака са малим и слабо продуктивним поседом, земљорадничког најамног радништва итд. који нити могу да плате лекара нити су законски ослобођени од тог плаћања. Кад би код нас било уредне статистике, онда би добили приближно овакво стање код сељака: 1) 60% земљорадника који нема никакво сиротињско уверење а не може да плаћа. 2) 30% сељака који имају сиротињско уверење. 3) 10% који могу како тако да плате лекара, апотеку и болничке трошкове. Код радника би било овако: а) 45% је осигурано у уредима. б) 5% једва може да плати лекара и лекове. в) 10% има сиротињско уверење општине. г) 40% нити има тог уверења, нити га може добити. а нема откуда ни да плаћа. Код т.зв. економски слабих људи постоји једна у истини чудна аномалија у овом правцу. Они и ако живе нешто боље и од радника и од сељака, у погледу лечења стоје далеко очајније. Масе малих чиновника, занатлија, трговаца, приватних намештеника, служитеља итд. стоје овако: а) У Уреду је осигурано највише 5%, б) може да плати лекара, лекове и болницу 20%, в) Уверење о сиротињском стању има највише 5%, г) Нити има уверења. нити је у уреду, нити може да плаћа лекове и лечење преко 70%. Зар нам све ово најубедљивије не говори о потреби реформе општинских сиротињских уверења бар за лекара и лечење, или још више о потреби социјализације лекарске службе и увођења општег бесплатног лечења са прогресивним порезом на имућније класе.