Opštinske novine

8

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

Стр. 501

фесијама за 1929 годину, нашли смо, да просечно најдужи век имају они сталежи, који су у могућности да имају здрав и простран стан, и да је најмања дужина живота код оних радника, који су или по висини своје зараде или по самој врсти свога занимања упућени на што дуже провођење у београд(Жим малим, нехигијенским становима и тако исто нехигијенским радионицама. Док је просечна дужина живота код београдских индустријал аца и б анкара 58 го дина , адвоката, лекара и високе државне бирократије 53,5 године, државних и општинских чиновника 47 година, дотле се она срожава код столарских радника на 33,4 године, фарбара, механичара, инсталатера, шофера и др. на 30 година, код кројачких радника и шваља свих врста на 29 година и проф. домаћица и служавки на 21,6 годину! Београдски кројачки радници и раденице свих врста проводећи цео свој живот, и радно време, и одмор, у београдским нездравим становима снизили су дужину свога века на испод просечне половине, а крајња сиротиња и служинчад, која и не излази из београдских станова, скратила га је за преко 70%. Борба против туберкулозе у својој осноси не може бити ни катедарска, декретована, ни чисто медицинска. Све те мере помажу, али су недовољне. Норвешка нам је показала праве путеве. И ако је она завела обавезно пријављивање туберкулозних болесника и њихову принудну изолацију ради лечења, ипак је своју главну борбу упутила на станове, као на најјачи извор туберкулозног пожара великих градских агломерација. Прави рат против туберкулозе мора да буде социјалан у најширем смислу те речи, а један од главних видова мора да се огледа у борби против ових београдских гробница, које су проглашене сиротињским становима. Решити питање станова у Југославији, а нарочито у великим градовима, као што је Београд, значи решити у доброј половини проблем сузбијања туберкулозе. Друга половина успеха зависиће од исхране народа, од социјалних услова рада, уопште од целокупног животног стандарда, али и та прва половина успеха значи за пола смањење оболења, за половину мање гробља, за половину мање мрачних боја у перспективама нашег подмлатка. Бацили туберкулозе највише се одржава.ју и множе у влажним и бедним избама, које немају довољно сунчане светлости. Под утицајем сунчаних зракова, туберкулозни бацили гину врло брзо, али се у влажним и мрачним собама, а то значи у 90% наших т.зв. малих станова, њихова разорна вирулентност може да одржи и дуже од годину дана. И пред овим сталним сејањем смрти кроз нехигијенске и мрачне ћумезе — ћутимо сви ми. Енглези немилосрдно руше све сумњиве

зграде које комунално-санитарна комисија огласи за нездраве, а Марсељ баш сада сравњује са земљом читаве своје квартове нездравих старих зграда. Ми не само да не рушимо старе станбене избе, него непрекидно подижемо нове, исте такве, нова легла и нове расаднике туберкулозне смрти. У ширењу туберкулозног пожара у широким масама народа, туберкулозни хабитус, како лекари називају наслеђену склоност ка тој болести, не игра никакву пресудну улогу; него ту кобну улогу играју животом стечене наклоности, које грађани Београда стичу на првом месту у својим сопственим становима. Из статистичких цифара види се до очигледности јасно, да Београд, благодарећи својим нездравим становима, носи жалостан светски рекорд у погледу жртава од туберкулозе. Тако на 100.000 становника умире од туберкулозе: У Берлину 178,6 У Атину 251,2 У Риму 125,8 а у нашем несрећном Београду умире од туберкулозе зише него што процентуално укупно умире у Берлину и Риму, умире 340 лица годишње на 100.000 становника. Санитетски ђенерал г. др. Чеда Ђурђевић и др. Љуба Стојановић, дугогодишњи претседник Лиге против туберкулозе, тврде у својим расправама о туберкулози да Београд има највећи проценат умирања од туберкулозе у целом свету! Хвала Богу, бар смо у овом правцу први у свету, кад нисмо стигли да до сада тучемо какав позитиван светски комунални рекорд! Ако су тачна испитивања фтизиолога, да је број оболелих од туберкулозе двадесет пута већи од броја умрлих, онда значи да у Београду акутно болује од туберкулозе свију врста преко 20.000 лица! Стална проучавања и анкетирања Београдске општине, и Антитуберкулозног диспансера, и Лиге против туберкулозе, пружају нам тако језива открића, да ми само имамо да захвалимо природи што нисмо од нашег Београда направили једну општу могилу, један тужан маузолеј нашег злочиначког немара. Износећи у најмрачнијим бојама наше станбене прилике, службена антитуберкулозна анкета доказује, да 81,5% београдских туберкулозних болесника спавају у истој соби са здравима, и да две петине од њих спава у истој постељи са децом, чија је горка судбина самим тим стопроцентно запечаћена. Само у последњој анкети нађено је, да 1830 туберкулозних болесника спавају у једној истој постељи са здравима! Утврђујући даље службеном анкетом, да преко 54% болесника немају у становима пљуваонице (а према научном испитивању само један једини болес-