Opštinske novine

Стр. 502

ОПШТИНСКЕНОВИНЕ

ник избаци пљувањем петнаест милијарди бацила на дан) —- значи, да су београдски домови, они у којима данас живе четири петине његових грађана, не само извор туберкулозног оболења због својих нехигијенских одаја, него и буквални расадник туберкулозе за околину због социјалне беде и сваког осуства хигијенске културе. Под овим нашим варварским навикама пљувања, ми се налазимо у страшној митраљеској ватри туберкулозних бацила, ми их не удишемо само, ми их буквално гутамо!... Деца су код свих напредних народа центар социјалног старања. А баш ти мали и нежни организми највише страдају због рђавих и нехигијенских станова. Код нас морталитет деце пење се до једне неслућене висине, до 220 од хиљаде новорођене деце, док он у енглеским градовима не износи ни половину од тога, а у њиховим Гарден-ситиима ни четвртину. У нашој студији о проблему дечје заштите*) изнели смо поражаваЈући анкетни материјал о стању здравља нашег подмлатка у Београду. Због живота у мемљивим избама, здравствени статус наше деце више је него рђав. Туберкулоза, анемија, општа дегенерација, лимфна бболења, шкрофулоза — сви ги недузи косе крваву жетву у нашем подмлатку, а само туберкулоза у својим разним облицима продрла је као пожар код 90% београдске деце.**) Утврђено је, да нам се 17,3% од све новорођенчади још првих дана инфицира туберкулозом, захваљујући на првом месту очајним станбеним приликама Београда. Чувени социолог светског гласа др. Зомбарт, утврдио је једном опсежном анкетом да је на 1000 рођене градске деце, умирало до 14 године старости: у стану од 1 собе 828,5 деце у стану од 2 собе 321,9 деце у стану од 4 собе 133,4 деце Што значи, да је шест пута већи морталитет деце у становима од једне собе (као што је већина београдских радничких и т.зв. малих станова) него у становима од 4 собе! И морталитет деце, и морталитет одраслих, и бесно ширење туберкулозе— све би се то могло да сведе у природне границе кад би се код нас решио станбени проблем онако како треба. Ми би годишње могли да уштедимо хиљаду живота у Београду, а у целој држави око 40.000, који падају као непо-1 требне жртве — кад би само асанацијом градова, на првом месту рационалним решењем станбеног питања, свели проценат нашег морталитета на меру, која постоји код других цивилизованих народа.

*) Види детаљније у нашој књизи о социјалним проблемима Београда. Издање Геце Кова. 1932 год. **) Према службеном извештају и анкети Лиге против туберкулозе.

Кад се прорачуна промашена продуктивна вредност тих људи и непотребно изгубљених људских живота и економска вредност рада свих болесника, избачених болешћу из привредног строја, добиће се не милионске цифре у губитку, који годишње трпи наша привреда, него цифре које ће са неколико милијарди прећи наш државни буџет! Наша Лига против туберкулозе у своме манифесту 1932 год. рачунски је доказала, да је туберкулозна неман однела народној економији за последњих дванаест година преко 120 милијарди динара. И сва та огромна привредна штета, поред свих других штета, долази нам првенствено због нехигијенских станова у нашим градовима, а на првом месту у Београду. Не хуманизам, чије осуство данас тешко и болно осећамо на целој линији друштвеног живота, него чак и наш класни егоизам ћути као окамењен пред потребом брзог решења станбеног проблема у Београду! Резултати службене анкете станова и питање катастра станова Један од најосновнијих претходних радова за општу асанацију зграда јесте катастар свих станова, али он није извршен ни у једном нашем граду, па ни у Београду. У ко^ лико имамо података о београдским становима, то су само службене анкете Отсека за штампу Београдске општине, социјалног бироа Савеза градова или лична проучавања комуналних радника, установа и корпорација. Ми ни данас незнамо тачно и прецизно колико Београд има нових и старих зграда способних за становање, колико има и које врсте станова у првима, а колико у другима. Колико у свима становима износи кирија њихова, и колико према њеној висини кошта 1 кв. метар површине или 1 кубни метар ваздуха у свима издатим просторијама. Још мање знамо колико има здравих, полуупотребљивих и сасвим неупотребљивих станова. Не знамо број становника по собама, укупан број кућа са купатилима и хигијенским конфором, број породица без стана и број празних станова, као ни узроке зашто они месецима, па чак и годинама, стоје неиздати. Незнамо ни кретање понуде и тражње. Незнамо број радионица, ни њихову кубатуру, ни хигијенске прилике истих, као што врло мало знамо и о јазавичарским станбеним јазбинама несрећних шегрта. Уопште, званично се до пре три године није знало апсолутно ништа. А у социјалнокомуналној политици је као и у медицини: чим се не знају симптоми, не може се ни болест да утврди, а чим се не може да постави дијагноза не може ни о лечењу бити речи, За последње три године извршено је неколико званичних социјално-хигијенских ан-