Opštinske novine
6
БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ
Стр. 537
Г-ђа Вука Попадић, жена која, кад је спасавала животе других, није знала за страх Од топовских зрна са мовитора највише су страдали Дорћол и Савамала, јер су били најближи обалама Дунава и Саве. Требало је имати доста храбрости и лрисебности, па у овим крајевима остати и даље по објави рата. Јер довољно је било да међу становнике ових крајева залута који пушчани метак или падне која граната па да сви од страха занеме и главе изпубе. У Душановој улици бр. 4, баш на самом домаку и пушчаних и топовских зрна, становала је тада са својом сестром Лелом и кћерком Јеленом, старом 11 год., г-ђа Вука Јовановић, сада супруга г. Живка Попадића, благајника Дирекције трамваја и осветљења. Својом храброшћу и пожртвовапошћу још у првим данима рата г-ђа Попадић је задивила не само своје суграђане него чак и саме војнике и официре, који су се налазили на положају, на Дорћолу. У своју кућу г-ђа Вука скупљала је жене и децу са Дорћола, храбрила их и тешила, (нарочито онда када би се на Дорћол спуштала права паклена киша од усијаних шрапнела и граната. Као прави јунак и велики добротвор иарода, г-ђа Попадић се показала тек касније, кад је непријатељ у два маха заузимао Београд.
Главна склоништа од смрти и граната ови сироти Београђани потражили су у великој пећини на Таш-мајдану и у мрачним и мемљивим подрумима. Сви подруми били су прегсуни Београђа)на са малом и ситном дечицом. У подруме су се, као у Нојев ковчег, уносиле сламњаче, душеци, јоргани, јастуци, шта је ко имао, а поред тога и храна и вода за неколико дана. Јер Београђани -су мислили да ће ова паклена киша од усијаног челика пљуштати све дотле док се варош не сравни са земљом. За пакост, да и ово унесем као детаљ, у Београду су се тада појавили читави ројеви бува, које Београђанима у њиховим подрумима нису по читаве ноћи дале ока. склопити.
У пећини на Ташмајдану и у подрумима Београђани су тражили спас од непријатељских граната и смрти Четири дана по објави рата Београд је већ добио други изглед. Улице пусте. Скоро све радње затворене. Гранате су већ биле удариле у зграде: Друге београдске гимназије, у Поеикаревој улици, Гранд хотелу и Нови мајдан. А у Савамали и на Дорћолу гранате су разриле читаве улице и по њима' направиле јаруге. Али, ипак, оно најстрашније што се очекивало, бомбардовање Београда, још није наишло. Па, ипак, 5 августа (по новом календару) дошло је и то. Од куће до куће ишли су жандарми и наређивали становништву да бежи изван вароши или да се сакрије куд ко зна, јер ће, вели, тачно у три часа по гводне тога дана отпочети бомбардовање /^еограда. , њ 0'ни који оу били мало ситуиранији :и који \ Ј е ~ имали код кога у унутрашњост да оду, су зграбили најпотребније ствари, постељину и преобуку, па су се за скупе новце колима и фијакерима упутили цреко Торлака у Ресник. Многи су са пртљагом и децом на леђима кренули у Ресник пешице. А о)ни који ниоу имали материјалних могућности остали су да у вароши сачекају бомбардовање, да заједно са Београдом поделе горку и неумишу судбину.
Пећина у Ташмајдану која је Београђанима служила као склониште за време бомбардовања Београда 1914 год.
Пећина у Таш-мајдану била је препуна. ЈедНо поред другог лежали су и од страха дрхтали: даме из најугледнијих кућа и сироте праље и надничарке из Палилуле и околине. Разлика класе није постојала. А што је још интересентније смрад у препуној пећини и у подрумима нису осећале чак ни оне Београђанке, које су некада стављале марамице на нос кад би прошле кроз коју мало прљавију улицу. Прва опасност је прошла... У страшној неизвесности и узбуђеном ишчекивању да бомбардовање отпочне, прошло је неколико часова, а да нико ни главу из подрума и пећине није -помолио. Тек пред вече они мало слободнији бојажљиво су изишли напоље, на улицу да виде чега има новог и зашто бомбардовање не почиње. Као и увек, код нашег се народа и у најтежим тренутцима, чак кад је у питању и опасност по живот, појављује жеља за шалом. Тако се и у овом судбоносном и критичном тренутку нашао један шаљивчина, који је обилазећи подруме да види шта се тамо ради, улазио у сваки и викао: