Opštinske novine

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

Стр. 683

градским, које се баве претежно привредном радњом. Није у потпуности тачно тврђење г. Др, Б. Марковића, у чију вредност као дугогодишњег Министра финансија ми не желимо улазити, да државна предузећа то обављају као „приватна правна личност". Ми сви знамо да приватна предузећа желе, как|зј је т и г. Др. Б. Марковић рекао о државним предузећима, само што већи добит, јер код њих преовлађује трговачки циљ предузећа. Можемо ми желети шта хоћемо, прописивати и тражити шта нам је воља, али, ни једно приватно предузеће неће се подухватити једног посла, ма како он био социјалан, ма како потребан народу, ако није сигуран да ће му то предузеће бацити жељену добит. Он ће при руковању тим предузеђем свима силама настојати да та добит буде што већа, да освоји тржиште, и постане господаром ситуације, не ради користи његовог производа народу, него себе ради, да добит буде што већа. То је једна појава која је, свима јасна о (којој се не може дискутовати, коју данас закон одобрава и признајз, и према томе, коју ми (и (кад би хтели не :можемо побијати. То је приватно право свакога појединца, који се при свом деловању креће у границама закона, а закон ни једним прописом својим не прописује висину добити, па била она десеторострука, или ма не знам како висока. Државна и градска предузећа, установе које пригтдају целоме народу односно целоме грађанству једнога града, а не појединцима, ма ко-< лико ималк привредни карактер, ни у коме случају не могу и не смеју ићи једнострано своме циљу само ка добити, него тежити ономе што теже и све друге државне установе, а то је помоћи народу, подићи га, ојачати, створити у њему што веће и што шире благостање. Зато се држави и општинама и даје право да раде оне радње који други из тих општих социалних разлога не могу вршити приватна лица. Зато је, на другој страни, и монопол, који као намет није далеко од осталих пореза, па ипак народ прима те монополисане цене јер их спроводи држава или општина. Не могу се радње јавних установа упоређивати са радњама приватних лица, јер је основа њихова циља потпуно друга. Свако привредно предузеће експлоатише држава, и градска општина у првом реду из социјалних побуда, а тек у другом из материјалних разлога, ко\е опет треба везати са првима, јер они олакшавају пореске терете народа. Да то нису исте категорије предузећа, државна односно градска и приватна, и сам 1 г. Др. Б. Марковић се допуњава, можда и не осећајући да пада у контрадикције, и да самога себе демантује наводећи да „материјална добит државних предузећа није и !не може бити искључиви циљ њихове активности".'Он признаје да постоје предузећа са „привредно-васпитним задатком''. За ит ) је онда потребно та два правца од народа узетих

новаца за одржавање и јачање државне и градске заједнице, који имају заједничку додирну тачку, упућивати противним смером. Државна политика,, а тиме ни комунална, није само просвета, социјална скроб, него и све друго што народу користи, што народу треба, према томе и железнице, пароброди, путеви, трамваји, вода итд. Питање може да буде једино о способности по1единаца који ту државну политику спроводе, о начину њихова деловања. Али зато не треба тводити да економиста мора бити независан, правдајући тиме да привредни принципи државе нису у истом рангу са њеним просветним, културним и социалним принципима, Тај недостатак социјалног схватања појенаца који су заводили привредне реформе у држави и градским општинама имао је својих последица. Предузећа су у ствари насто]'ала да искористе ту своју повлашћеност, постајала више аутономна, више, ако хоћете економска али за то све мање социјална. Одговорни фактори сматрали су се у улози привредника и ишли његовим путем тражећи већу добит, која је у првоме реду користила њима самима. Како су они до добити долазили, у то се нико ни\е упуштао, јер је била потребна добит, држави или градској општини да покрију своје издатке, а управним члановима предузећа, јер им је тантијема и дневница одмеравана према добити. Тако се и стварао од чиновника, који има за дужност да уочава опппе интересе народај, а не да их једностра!но проматра, индустријалац или трговац. А кад би неко поставио питање, да ли чиновник може бити добар индустријалац или трговац у смислу производње артикла и његова пласмана, ми би му без устезања одговорили, могао би кад би у томе духу био одгајан. Цео проблем се и своди на томе, да се потребе народа задовоље са максимумом демократског и социјалног осећаја, што могу учинити само јавно правне установе, јер борба егоизма то не дозвољава приватним лицима. Ради тога и постоје заједнице, ради тога су научењаци и дошли на идеју задругарства, и траже систем рада, где ће „добит и само добит" потпуно отпасти, ради тога је и дужност и државе и града да надзире над радом привредних приватних предузећа, а да не говоримо да су и то разлози зашто држава и градови експлоатишу поједина привредна предузећа у властитој режији. Колико би год између приватних и јавних привредних предузећа било додирних тачака у економском погледу, а њих свакако има, то може нико попирати, толико се оне у социјалном погледу размимоилазе. А како се не сме заборавити на економски принцип још мање се сме и може заборавити на социјални. Поред тога начелног питања, поставља се друго питање, а то је, да ли састав државног буџета, какав је он био пре 1928/29 године односно код градских општина пре 1935/36 г.