Opštinske novine

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

Стр. 685

ћа односно установа и код Министарства под која спадају. Ради примера навешћемо како изгледа буџет Дома слепих у Земуну. Расходи износе дин., 1,019.213 а приходи дин. 168.000, док дотација показана код прихода, ради изравнања, као партија 2 њихова буџета, и код Министарства соц. пол. глава ХС1У партија 740 поз. 1, динара 851.213. Дакле, да се удовољи то јновој реформи буџетирања, мора се: 1.) избацити салдо за свако предузеће; 2.) мора се то салдо појавити и у општем дело буџета, што изазива само, потпуно беспотребно, цифарско повећање коначног стања државног буџета. Док се код ранијег система буџетирања сви расходи били на једном месту и сви приходи за покриће тих рарасхода на другом месту без икаквог понављања, а буџет се уравнотежује као недељива целина, показујући, у колико равнотежа неби била постигнута, једно јединствено салдо, овде постоји онолико салда колико постоји неуравнотежених буџета или буџета са вишком прихода. Код градских општина појављују се потпуно исте радње, једино с том разликом што преносна салда нису као таква означена, него маскирана било јавном потребом, било одменом поглаварства, јер би салдо значио добит, која се опорезује. Мишљење г. Др. Н. Перића, да би се тиме постигла са гледишта прегледности и јасноће буџета тачна слика фискалног оптерећења, исто не стоји. Фискално оптерећење грађанства је у вези са осталим оптерећењем, јер се о једним и другим заједнички третира, и једни и други приходи служе једном циљу, а то је покривање потреба државних издатака. Не може се утврдити шта служи за покриће државних издатака из суме фискалног оптерећења, јер у суму од дин. 385,901.855, са колико су активна предузећа и установе, нису уврштене суме оних установа чији су буџети пасивни. И кад то не би постојало, тешко је одмерити шта се за буџет од преко 6 милијарди покрива непосредном порезом од 2,2 милијарде и посредном од 2,5 милијарде. Тај разлог једне корисне реформе, каквом су је свако сматрали они који су реформу заводили, није оправдан, шта више мислимо и да је набачен са мало размишљања. Уопште цело је питање погрешно решено. Пг треба како да се поступи са случајем ,,Беља" и Речне пловидбе, што је изазвало изгледа ту реформу, могла се сасвим на други начин решити, а да се тиме не ремети веП узакоњен поступак рада, који и одговара нашим потребама. Да ово и овако реформисање државног буџета није имало утицаја и на остале јавне установе, ми се на ово неби ни освртали, нити би подвлачили умесност да се са том праксом престане. У Закону о градским општинама то је имало своје пуно дејство, где је, по угле-

ду на државна предузећа и установе, буџетски, показују подвојено, а према § 126, што је у вези подвојености буџета „градска привредна предузећа воде се по трговачким начелима". Какво је то дејство имала у погледу буџета, то не мислимо да износимо, јер се и код појединих градских општина појављује исто оно преношење и понављање било издатака било прихода, као и код државе. Али градске општине, не располажући потребном праксом како да би проблем решили бар онако га је решила држава, јасном ознаком тих преносних ставака, показивале су то у облику прикривених било расхода било прихода. Та прикривања су честа и несхватљива, јер никакве друге сврхе не могу имати осим тога да буџет не буде приступачан свакоме, и да се његова реална слика на неки начин изгуби. То је имало и свој епилог у општем пословању градских општина. Зато смо и писали овај чланак у стручном часопису Београда. Привредна предузећа, у духу закона тражила су своју самосталност не само буџетску, како су то сматрали творци те идеје, него и њихова рачунског пословања и своје управе. На други начин, према њиховим тезама, има да се издвајају потребе предузећа од осталих потреба града. За свако предузеће треба да има засебно управно веће, које, по већ делимично одобреним правилницима, имају одређен делокруг рада, у који спадају све главније радње. Онда где је компетенција пренета на градска већа, о томе се има засебно решавати о буџету, завршном рачуну, статуту и т.д. Једном речи, привредна предузећа наших градова треба да су потпуно издвојене из остале делатности општинске управе: предузећа добијају своју фирму, која се заводила и у трговачки регистар. На крају године састављају одвојен — бар тако су правилницима предвиђени, и ако је то лудорија по нашем уверењу — завошни рачун и рачун губитака и добитака. Добит се крајем сваке године дели, где се не заборавља, по трговачким начелима, ни на чланове управног одбора. Према пројекту једног привредног предузећа веће градске општине у Југославији, од добити треба, поред осталог, да припадне 5% члановима Управног одбора и директору, 2% члановима Надзорног одбора 10% особљу, док остатак од њега 33% те добити давао би се Градској општини на расположење. У ово није урачуната дневница од 300 динара коју би примио члан управног одбора кад дежура или кад је на седници. Томе треба додати још и то, да такво предузеће, пошто треба да ради самостално све административне послове, па и оне које до тада није радило, требало је повећати и број особља, јер мора поред осталог стручног особља имати свој секретаријат, комерцијални отсек, који се дели на разне одељке: економате и магацине, рачуноводстЕа, благајне итд,