Opštinske novine

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

Стр. 37

се налази недалеко од Новог Сада у близини Ст. Футога. Благодарећи покојном Краљу добијена је ова колонија за слепе_; Он се хтео на тај начин одужити својим друговима из рата, онима који своје очи узидаше у темеље Југословије, за коју се толико старао и за коју је пок. Краљ и свој живот положио. И вечита захвалност слепих ратника КраљуМученику, Краљу Добротвору биће и остаће, са захвалношћу многих који су озарени Нзеговом помоћи и Нзеговом пажњом, најтрајнија свећа и најискренија суза на гробу нашега Витешког Краља Ујединитеља. Колонија је основана 1923. г. Тамо је насељено око 50 слепих ратних инвалида, од којих је сваки добио земље око 8 и по јутара, па је сваком и кућа нодигнута, здрава и веома практична. Сада ова колонија преставља читаво насеље. Слепи инвалиди су се иженили, колонија је оживела децом, ври живот на њој и слави се доброта људи, који су их отргли из беде и очајања а створили их домаћинима, добрим раденицима, дивним људима, и нежним очевима породице. Пуним устима и искреним срцем причају они својој деци о борбама у којима су били, о очима које су изгубили, о захвалности за њихов садањи живот и о љубави коју и Јдеца треба да гаје према Отаџбини која се о свима стара. И кад данас прођете колонијом „Ветерника" можете видети задовољна лица, јер их судбина није бацила на улицу, већ у користан и плодан живот, сазидан на милосрђу и љубави ближњих.

Четкарска радионица у Дому слепих II Али Дом слепих Витешког Краља Александра I Ујединитеља у Земуну не стаје у свом делању. Његовом оснивачу учинио се и сувише узак круг рада, само збрињавање слепих инвалида. Он је стављао себи у задатак да прикупља слепу и глуво-нему децу из целе земље, да их обучава, да ствара од њих корисне чланове друштва, да уздигне у ду-

шама њиховим једну кулу светиљу, која ће им душу и живот обасјати новом зором, оном коју они не познаваху али за којом у 'душама! и срцима њиховима постајаше велика жудња, У Земуну је поред слепих војника било и осакаћених војника и богаљасте деце. О свима се старао Завод. Сви су они ту чувани, обучавани, и спремани за живот који ће им олакшати у бригама за постојање и хлеб.

Слепе девојке при раду

Кад слепи инвалиди одоше из Дома: једни кућама и породицама да живе новим животом, обучени корисном раду и занатима, други на колонију „Бетерник'' да створе топао кут, — у Дому почеше одјекивати веоели дечји гласови, деца која ту први пут осетише радост живота: слепи у души прогледаше, глуво-неми почеше изговарати миле речи: тата, мама, речи које пратише сузе радоснице њихових родитеља. Срећни су били сви: и родитељи, и деца и оснивач Завода г. Рамадановић. Тај осећај дечје среће изражен је једном речју, Рамадановић је постао тата те деце а њихова мама била добра и неуморна супруга његова г-ђа Катарина Рамадановић. Основати Завод, увести децу у њега не преставља малу тешкоћу. Али је и већа тешкоћа и обилан напор унети душу у тај Завод, дати правац једном солидном раду, изводити послове по једном нзјЗољем и најсавршенијем систему, створити деци и забаве, и уживања и образовати их у духу који ће бити користан њиховом будућем животу. Тај напорни посао, у тешкој борби и бризи, иззодио' је г. Рамадановић стално и без колебања. Он је од ране зоре био на послу к , а доцкан! у ноћ могли сте га видети како обилази и чува своју децу. Сву величину своје душе, сву љубав свога срца унео је он у тај Дом. Он је напустио сва лична своја задовољства, он је све жртвовао деци својој у Дому и установи овој. Али за сваки рад, који се грана и шири и заузима све веће и веће размере, — треба људи, треба помоћника. Г. Рамадановић је мислио да цео свет воли ову децу оном истинском