Opštinske novine

Слободан Ж. Бидаћовић, шеф Одељћа за штампу, туризам и културну пропаганду Г. п. г. Београда

Предлози за измену и допуну Заћона о градсћим општинама^) II

Неслагања између модерне демократије и принципа, који су примењени у изради важећег Закона о градским општинама очигледна су, па и овде у одредбама о делокругу рада. Широке градске масе у целом свету данас траже, да се сва питања комуналне самоуправе оставе најширој иницијативи градова; на име, да се градској општини остави слободна и несметана акција на целој линији муниципалног живота; да се та самоуправа може и економски слободно протезати до комуналне аутономије, и да ничим не буде ограничена сем високим интересима народног јединства и државне целине! Али, — жури се да дода та иста модерна демократија — ова се аутономија ради самих градских управа не сме да схвати као аутономија анархије, нерада и несавесности, него као аутономија иницијативе, рада и прогреса, те се и законом то има да стипулира. Витални интереси грађана, поверени старању градских управа, императивно траже, да се један комунално-социјални програм у главним линијама стави у обавезну дужност градских управа, да се законом предвиде санкције за његово неизвршење, да поред већа има право и збор грађана да цени, да ли је тај програм изведен, у којој мери, и да ли његовом делимичном неостварењу лежи разлог у нераду градске управе или у другим препрекама које су биле изван њене воље. Ми смо ово савремено схватање општинске самоуправе у небројено наврата истицали и подвлачили. Тако смо на пр. у нашој расправи „За комунални препорођај грацова" подвукли, да је најмудрија она државна политика која буде изашла на сусрет оваквим конструктивним тежњама југословенских градова. Обезбедити градовима и њиховој самоуправи економске слободе, т.ј., економско-комуналну аутономију са јасно израђеним обавезним социјалним програмом, значи за свагда и у корену пресећи партикуларистичке покрете. Истичемо да акција на социјалјно-комуналном

* Види први део ове расправе (са предлозима за измену од § 1 до § 88 3. о г. о.) у часопису Београда, свеска 4 за месец април 1936 год.

пољу не сме ни у колико да има карактер ни арбитраран ни дискрецинаран. У највишем интересу комуналне заједнице, не сме зависити од воље, схватања и напредноститрадске угграве и градског већа, да ли ће се у једном граду водити снажна комунално-социјална акцијаили не. Шта више, морајусе, иаконе таксативно, оно бар у главним линијама, побројати све основне дужности градских управа из области социјалног старања и предвидети оштре санкције ако се оне пренебрегну. Та изрична обавеза о минималном радном социјално-комуналном програму не би била атак на градску самоуправу, него би то била нужна баријера противу евентуалног незнања и немара изабраних комуналних претставника. Не сме се много остављати на увиђавност људи. Ти људи са чела градских управа могу да буду експедитивни, социјалнонапредни и комунално одлично верзирани, али исто тако могу да буду и лајици у испреплетаним питањима комунално-социјалне политике, конзервативни и преступнички апатични према сваком напретку комуналне заједнице... Говорећи о овом законс{«ом пропису (§ 88) и стављајући му ове начелне примедбе, не можемо да пропустимо а да не признамо објективно, да је закон у погледу привредне политике оставио широко поље за комунално-муниципалистичку иницијативу градских општина. У границама своје финансиске снаге, градске управе могу преузети све оне мере у сузбијању скупоће . и регулисавању тржишних цена стварањем својих привреднцх предузећа, од индустрије хране до трговине истом. Али како се највећи део градских општина врло мало користи овим правом, а известан део ни мало, третирајући га и један и други као своје суверено право, а не као своју суверену дужност — то би и њега требало унети у обавезан минимални програм градске комуналне управе... Савез градова учинио је неколико мањих аливрло умесних примедаба, односно допуна на § 88, које гласе: „I. Да се у првом ставу брише реч „непосредно ".