Opštinske novine

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

Стр. 337

ској управи, која непосредно прати живот и потребе својих подручних градова; у толико више што се предвиђа шири делокруг и саме бановине." Град Лесковац тражи „да се у ст. II § 91 рок од два месеца спусти на један месец, да тако градске општине не би чекале дуго на одобрење појединих статута." Савез градова, после дубоке анализе прописа из § 91, подвукао је ове битне моменте: „I. Аналогно одредби § 90 требало би и на почетку § 91 испред речи „градске статуте" уметнути: „оиште обавезне", да не буде никакве сумње, јер за прописе којима се уређује интерно пословање градских органа не би требало одобрење надзорне власти. Ставови 3 и 4 § 91 одвећ су тегобни и неподношљиви и стварно чине илузорним одредбе прва два става истога параграфа. „Градови не беже од државног надзора а нарочито не беже од финансиског надзора, али желе да државне власти право надзора објективно употребљавају и корисно врше. Вршећи право надзора, државне власти требада буду саветници и помагачи градова, нарочито својим већим искуством, ширим видокругом и бољим, специјалним стручним персоналом, Али градови желе да исто тако закон спречи, да се пасивношћу надзорне власти укочи сав рад града. Градови желе да се избегне да би морали највеће напоре улагати у то, да тек након вишемесечних интервенција и путних трошкова ишчупају из бирократске машинерије решење, а дотле да им посао стоји и да се често осујети или поскупи док стигне. Ове одредбе баш томе отварају широм врата. Ранији општински закон за Србију високо је подигао принцип самоуправе тиме, што је у економским питањима респектовао вољу општине у погледу на целисходности, па је предао Државном савету одобраваље таквих одлука економско-финансиске природе. Сада статути, уредбе и правилници, који имају финансиски ефекат, не иду само на мишљење Министарству финансија — што би било у реду — већ седајеМинистарству финансија овлашћењеда по својој вољи одлучује и о целисходности. Таква неограничена, непотпуна и незгодна одредба може имати недогледне штете и отворити пут чак и евентуалној самовољи, те заморити, исцрпити и истрошити градске општине у борби за свој напредак, који би се могао укочити већ самим тим да предмети дођу У руке евентуалЈно каквог референта који нема довољно разумевања за комуналне послове и важност извесних одлука за поједино место, јер не познаје локалне прилике истога града итд. „Зато и ту треба остати на терену закона о унутрашњој управи, по коме мора надзор државне управе бити концентрисан у Министарству унутрашњих послова. Ако се ради о предмету који има и финансиских одредаба, треба-

ло би нормирати, да Министар унутрашњих послова, односно бан, има тражити мишљење Министарства финансија, које треба да даде у року од месец дана своје мишљење, тако да надзорна власт може у року од даљих месец дана донети одлуку о одобрењу. Ако не стигне решење у року од два месеца, одлука Градског већа треба да постане правоснажна и извршна. Тако би надзор постао не само право већ и дужност. Надзорној власти дао би закон пуно овлашћење да изврши надзорну функцију, али ако ју она неконсјумира, град би добио могућност да своје одлуке изврши и сматрало би се да су односне одлуке одобрене." Град Сарајево и после горњег предлога Савеза градова, задржао се у своме одговору у савезној анкети на ставу IV § 91 и де гаљно доказује његову недовољну јасноћу, па закључује: ,,§ 91 ст. IV претставља најјачу ингеренцију у самоуправну легислативу. Међутим, без обзира на овај систем, кога нацрт Савеза градова ублажује, остаје отворено питање, шта ће бити ако се одлука „пусти у извршење" а накнадно стигне противна одлука надзорне власти. Значај административне извршности се овде — доследно не би могао спровести, а противно би довело до несигурности и сувишних радова и трошкова... То значи, да би требало више јасноће у закону". Исто гледиште заступа и град Осијек, који подвлачи: „Одредбе ст. IV § 91 а у вези §§ 85, 86, 87, 95 и 100 морале би се свака-' ко преиначити да важе и за њих прописи ст. I и II § 91. У противном, не зна се да ли такви статути, уредбе или правилници ступају на снагу и шта ће са њима бити ако не дође одговор од надлежног министра... Осим тога морао би се прецизно одредитн обнм надзорне власти гледе преинаке, као и гледе одредбе законитости." Градови Љубљана и Цеље траже, да се прописи ставова III и IV § 91 у потпуности укину пошто је надзорној власти обезбеђена довољна контрола прописима §§ 94, 118, 133 и 134 З.ог.о. Исти градови (Лзубљана и Цеље) предлажу да у сваком случају отпадне подношење на одобрење Министарству статута из § 81 (о сталној надлежности потпретседника); из § 87 (о преносу послова на поједине чиновнике); из § 100 (о општинским статутима за градске службенике) и пословника за градско веће. И конгресни стручни одбор за конкретизирање савезних предлога за измену закона и сам Конгрес Савеза градова дуже су се задржали на расправи око прописа овога параграфа, па је Конгрес Савеза градова на Сушаку учинио следеће примедбе на § 91: „Док прва два става воде рачуна о заштнти градске самоуправе, особито одређивање преклузивних рокова и извештавање градске отптине о току рада, као и ти-