Opštinske novine

Стр. 352

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

законима и законским уредбама загарантовано. Постоји ли тада правна сигурност?!" Градови Травник, Смедерево, Марибор, Крагујевац, Нови Сад, Сомбор, Сарајево, Винковци, Приштина, Петровград, Стара Кањижа и апсолтуна већина осталих у својим одговорима на савезну анкету из 1934 год. категорички траже брисање § 159 у целости и заштиту стечених права. Градови Љубљана и Цеље, који такође пледирају за пуну заштиту стечених права, подвлачз и овај значајан моменат: „Поред правног начела да закони не могу имати ретроактивну снагу, потребно је код §§ 159 и 161 имати у виду и околност, да је до доношења закона о градским општинама било спорно, да ли је службени однос службеника према опшгини јавно-правног или приватно-правног карактера, те се и зато предлажз неминовна измена §§ 159 и 161 у духу признавања стечених права." Исти моменат подвлачи и град Карловац у своме одговору. Град Винковци у једном обимном реферату, којим доказује правну немогућност примене §§ 159, 160 и 161 Закона о градови!ма подвлачи: ,,По прописима § 161 већина градова а нарочито мањих градова, приликом извршења § 161, добиће много нових пенгионера и на њихова места мора поставити нове чинсвнике, па ће тако сваки град имати много веће режиске трошковз и то у временима када и онако влада финансиска криза." Оспоравајући могућност примене § 161 и тражећи да се призна право на затечени положај, град Винковци подвлачи: „Овојеоснованоина прописима Закона о државним чиновницима од 31 марта 1931 године, јер у § 252 каже се, да се службеници на дан ступања на снагу тога Закона остављају у групама у којима су се затекли а § 257 предвиђа и њихово даље напредовање до закључно IV" одн. VI групе. § 259 истог закона предвиђа, да се поиликом превођења разлике у основној и положајној плати примају и даље, све док се напредовањем не достигне дотадашња плата. Осим тога, у § 310 чиновничког Закона предвиђено је, да се за чиновнике у ресору Министарства унутрашњих послова могу до 31 марта 1934 године постављати на положај и они који немају квалификације, а у т,а;ч. 7 § 310 Закона чиновничког стоји, да остају у својим звањима и групама у којима су се и затекли." Град Смедерево предлаже: „да се § 161 измени овако: ,,ца се службенпци који су стекли право на сталност Бадржавају на својим положајима и даље, без обзира на њиј ове школске квалификације." Исто тако градови Петровград и Тузла траже, да се градским службеницима по досада важећим прописима стечена права у погледу квалификација имају законом о градским општинама неминовно загарантовати. Као што смо истакли, Конгрес Савеза градова Краљевине Југославије, зауззо је непомирљиво становиште у погледу пуне ззштите стечених права градских службеника. Так ј Савез градова још на своме пленуму, одржаном 1934 г. у Београду, једногласно захтева, да се §§ 159 и 160 бришу у целости, а за § 161 тврди да је колико неправедан по чиновништво, толико и штетан по комуналне финансије, па у закључку вели: „Савез градова предлаже, да се став први § 161 неиз(оставно изостави као неправедан и финансиски неизводљив у нашим градовима, а нарочито у градовима бивше Србије и Црне Горе. Пензионисањем хиљадама практично израђених градских службеника, који, и ако немају пуне школскз квалификације, ипак су дугодишњим радом одлично себе изградили, не само што би се њихова стечена права ништила, него би се и градови довели у апсолутну финансиску нзмогућност да једним потезом плаћају толикз нове пензије и отпремнине. Интерес је и континуитета службе да се они задрже на досадашњим дужностима. Све је ово руководило законодавца када је и државним чиновницима призиао у своје време у потпуности ово стечено право положаја и звања." Како је ово питање примзне § 161 узоудило све градске општине, то је и последњи Конгрес Савеза градова, одржан на Сушаку, расправљао о њему. На крају конгресне расправе, на предлог управз Савеза из Загреба, донет је на Конгресу следећи предлог са образложењем: „Закон о општинама од 14 марта 1933 године признаје у целости сва стечена права општинских службеника. На супрот, Закон о градским општинама ништи многа и многа стечена права градских службеника, па и она која су најнсправније стечена на основу ранијих прописа, не само у погледу активних и пензиских принадлежности него и у погледу постављења, квалификација, напредоваша, урачунатог времена, стеченог права на пензију итд., те је због тога унео велику забуну и незадовољство међу градске службенике, који својим тешким радом у огромној мери доприносе подизању и усавршавању свих културних вредности и тековина Народа и Државе. „Закон је надаље одвећ строг премаградским службеницима који не буду имали квалификације које ће се тражити новим статутима. Таквих службеника има нарочито велики број у крајевима где до сад није било засебних закона о градовима, и нарочитих службеничких статута. Социјални и државни разлози говоре за што обазривији поступак према таквим службеницима. Важна је и околност да су такви службеници дуГогодишњим практичним радом у општини, добро ушли у свој посао, и да би њихово уклањање, нарочито у мањим градским општинама, где њихов број