Opštinske novine

БЕОГРАДСКЕ новине

Стр. 539

бољих нагона, живи у једном сталном егзасперираном револту противу оца, скита, банчи, раздрагано и огорчено, по палилулским механама, бацајући зеленашке паре старога Бибића — ако их ое с времена на време, онако, помало по хајдучки дочепа — Циганима, али каткад и опљачканој сиротињи, жртвама бездушног старца. Отац хоће да га сатре, да га отера на робију и креће за н>им полицијску потеру, на што избезумљени младић упада пред ноћ у родитељску кућу и замеће ту пожар. Коњушница гори, мошава дува отуда наслов, односно два наслова комада —:а отац и син, лице у лице, обрачунавају се у сумахнитом бесу. Тај свирепи призор завршава се тиме што старац, услед узбуђења погођен капљом, пада мртав на под, док млади Бибић, у неком делиријуму и озарен злокјобним црвеним блеском пожара, баца од себе, око себе, преко рампе, у публику, у свет -— проклете зеленашке паре које је извукао из обијене касе. Једна не много пријатна, нити, у својим основнмм мотивима — револт противу зликовачког богаташа, сукоб између оца и сина — баш толико нова тема воју је писац, међутим, обрадио са неоспорним драмским полетом и још зНатнијом сцеШском вештином. Главни ефект комада је у шеговом оштром и безобзирном реализму: ствари су у н>е'му изложене у својој пуној, свирепој нагости, без сваке улепшавајуће шминке; лица говоре својим сопственим језиком, не презајући ни од аргоа и разних тривијалних речи и обрта. Је ли то можда неумесно или неукусно? Није никако, — све докле примамо и одобравамо натурализам и веризам као тахве. Ако већ одбацујемо естетизам, лепоту, идејност, стилизацију, поезију, у(метност и сличне „идеалистике лажи" да бисмо тражили од литературе и позорипгта са"мо „истину" и „верност" у оном познатом веристичком и натуралистичком смислу речи, онда треба доследно отићи и до краја и не плашити се никак;вих конзеквенција те истине и верности, у име неких из једне сасвим друге е>стетике и идеологије црпених, позајмљених начела пристојности и „доброг укуоа". Г. Никола Јовановић имао је ту доследност и храброст — и пустио је да његови палилулци говоре својим сопственим језиком, а не ваљда језиком Батајових или Мисеових јунака. Аогично му за то вико не може замерити; још на против. „Кошава" је, у оквиру и са гледишга натуралистичке чртетике, један занимљив комад — и све оно — мож!да и много — што би му се могло пригаворити, погодило би уједно, нем.иновно, и целу ту естетику. Претстава је била добра, живописна, динамичка. Редитељ, г. М,ата Милошевић као и претстављачки ансамбл били су на висини свога задатка. Г. Гошић (стари Бибић) и г. Живановић (син) дали су две зналачки продубљене, живе, истините, психолошке студије од неодољивог драмског замаха. Г-ђа Арсеновић окарактерисала је живим бојама и сналшим алиром још младу другу жену старога газде. Г-ђа Паранос, г. г. Старчић, Величковић, Антонијевић и остали унели су карактера и хумора у разне мање улоге. Тодор Манојловић

Оскар Вајлд: ,,Лепеза леди Виндермир" Изузимајући нешто лирских песама, књижевна делатност Осмара Вајлда изражена је у роману, литерарно-философским медитацијама и драми. Вајлд је најјачи у роману и овим философско-књижевним сентенцијама афористичких облика, који су некада делили књижевни свет Европе у два огорчена табора: у фанатичке противнике и фанатичке присталице Вајлдове. Вајлд је доскора био у моди, не толико по особитој литерарној вредности својих књижевних творевина, колико због његове отровне жаоке противу високих и привилегованих слојева енглеског друштва. Бојкот, који је конвенционални енглески морал прогласио према Вајлду, прибавмо му је нимбус мученика. Широке читалачке масе и данас још вису ва чисто, да ли је Вајлд праведно или неправедно прогоњен, али већ самим тим цгто је прогоњен, он им је постао симпатичан. То важи и за нашу књижевну публику. Сигурно је тај мотив и руководио позоришну управу, да нам пружи овај Вајлдов позоришни комад. Лепеза леди Виндермир је старомодна водвиљска прича о пуританској брачној верности. Фабула је као и све фабуле тога жанра, које су некада биле јако цењене на књижевном тржишту. Лорд Виндермир је пуританац. У браку је пресрећан. И ради те брачне среће, ов кришом богато помаже мајку своје жене, госпођу Ерлајн, авангуристкињу, којд је још пре двадесет пет година оставила мужу своју малу кћер и побегла са љубавником. Псеудо-пуритански Лондон са ужасом препричава у својим салонима претеране авантуре г-ђе Ерлајн. Кријући од света, да је то мајка леди Виндермир, лорд се са њом састаје и материјално је обилато помаже. Интрига доспева до леди у сасвим другој форми: да њен муж, лорд Виндермир, баца огромне суме на ту госпођу Ерлајн и да врло често одлази на састанке у њену проблематичну кућу. Брачни је сукоб самим тим постао неизбежан, а млада леди одлучује да раскине са мужем и да ое баци у загрљај лепога лорда Дарлингтона. И она ноћу бежи, а мужу оставља писмо на столу. Срећом још се лорд Дарлингтон није вратио из клуба. Госпођа Ерлајн, која зна да је леди Виндермир њена (сћи, и ако лед|и о то"м и не сања, јавља се у најкритичнијем чаеу као неминовни спасилац. Она самовласно отвара писмо ледино, упућено лорду Виндермиру, сазнаје где је леди побегла и одлеће као без душе за њом. Ту, у једном мелодрамском духовном двобоју, госпођа Ерлајн побеуђје, и леди пристаје да ое врати своме мужу. Полазе као две сенке, али у том се чују гласови лорда Дарлингтона, Виндермира и остале господе, која по одласку из клуба свраћају у момачки стан младога лорда на једну партију карата. Катастрофа је избегнута вештим и присебним маневром г-ђе Ерлајн, која сакрива своју кћер, леди Виндермир, а затим и сама улази у суседну собу. У тој забуни Леди заборавља своју драгоцену лепезу, од које се никада није растављала, пошто јој је то био поклон њенога мужа. После кратког и доста духовитог ватромета са оентенцијама о женама, лорду Виндермиру саопштава један од присутних џентлмена да је једну лепезу нашао