Opštinske novine

ВЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

Стр. 473

воли и сви га воле и, у свему сиротанству, његов живот није бедан. И он није ни понижен ни увређен. Јанков сиротан често успева: њега воли најлепша девојка у селу, а кад буде скућио кућу, надимаће се његове груди од среће. Нађе ли се у кући још и мушко дете, зашумеће радосно, сврх копља класали, кукурузи. У „Богатим сиротанима" Каја и Милица су срећни у браку, али... „минуше две године и зађоше у трећу, а немају подмлатка. Једног јесењег вечера, кад „ваздух мирише од зрела воћа" и када души долазе у походу неизрециве и мирне сањарије, она му рече: „Била код мене мајка данас... па јој казала нешто онако... код мене... и она ме загрли и пољуби..." Једнога јутра-два вриска. Ошинут срећом, Која јурну на собна врата, али га мајка Миличина заустави, тражећи му срп. Муж докопа срп и пружи га, а на питање његово: „Шта је?" — Миличина мајка кликну: „Нек је жив и јЗдрав! Ратар! Јунак!" И разли се радост Јанковим ораницама. Још две крепке руке ће држати рукунице. Вије се Мачвом коло богатих сиротана, јарана и јараница. Отегло се коло житницом Србије, а у коло се хвата још један, млад као капља, ратар, закићен цветом и весео као поток у зору после ноћашње бујне кише! Ратар! Јунак! И тако, као Јанко, само је још ваљевски сељак Милован Глишић осећао радост земље у својој паганској „Првој бразди". Сјајна је Јанкова творевина и „Адамско колено". Брак без порода, а муж бежи од куће, оргија, да, кад се врати кући, вређа жену, — „адамско колено". Он је вређа, а увреде њега пеку, тиште, и опет бежи од куће. Једнога дана жена доби од срца порода, а муж, који поста отац, предаде се сав блаженству оца и дома... * Најобимније Јанково дело је Хајдук Станко. Овоме роману чињене су многе замерке, а ипак, он остаје. У Хајдук Станку даје Веселиновић нашега сељака од кога је атавистичка, наслагана мржња ропства на тиранију учинила физиолошког противника расе која је вековима тлачила нашу чисту родну груду, нашу душу. И кад се тако разуме историја Зекиног голаћа, онда се Веселиновићу не може уписивати у грех што је ту и тамо свиреп. Описујући мегдан Мујаге и Станка, Веселиновић осећа да се у томе двобоју мрзе две крви, две коже, два зноја. Даривао је. Веселиновић свога и нашега хајдука комадом титанства. Песник

наших ратара, наших питомих села која се беле, написао је роман о хероју који, бранећи правду, зна да буде без срца према онима који немају срца. Туче око Станково као пушка, а белокорац, у његовој руци, начињен је из његових крвних зрнаца. Нож, који ће хајдук зарити у врат Мујагин, саставни је део хајдуковог тела. Шести прст на Станковој руци, а оштар као мука нашега ропства. Св,а неодољива љубав Јанкова према груди, сеоским старим и младим сиротанима; сва она топла и навална љубав, која се толико пута грцала од нежности, у хајдучији Станковој претвара се у осветништво. Хајдук Станко није крвожедна природа, али је тај човек, кога је Бог наше житнице одредио да мирно ради на њиви и да воли кроз векове претваран у онога који мрзи. По томе, по природи која је по себи тако мнош човечанска, али која, кад преврши дара меру, постаје елементарна у борби противу зла, Хајдук Станко, више од многих наших јунакаима заједничког с оним што би се могло назвати чистотом класичног херојизма. Бог наше житнице волео је у Станку ратара и ратар Станко девојку, али чаша горчине се препунила. Земан је дошао и... Хајдук немилосрдно у себи потисну ратара, али, кад Турци победише на „Засавици српској касапници" и кад провалише Равње, кријући се од саме себе, заплака душа народног песника Јанка Веселиновића. Заплака Јанко као и онда када град поби замуку сељакову. Поред Кумове Клетве, Град је најбоља Јанкова инспирација. У тој слици, где је генијални опис оловне јаре, која се спустила на дрвета, тело и душу људи; у тој уметничкој слици, која иде у најбоље ствари наше белетристике, има нешто од пропасти земље. Она Огњена Марија, у чији дан насрну кум на кума, као да овом! јаром уништава целу земљу. Удариће град. Побио је град поља, протутњио, остављајући за собом пустош. Пустош и скрхане сељаке — „робове незаробљене..." Нико њих није волео тако дубоко, тако истински као Јанко Веселиновић. И када се сутра наш град буде украсио попрсјем песника нашега рода, нека у наша срца уђе нешто од његове неизмерне љубави према онима који, и у миру и у рату, држе отаџбину. Осмехнуће се на нас Јанко својим благородним смехом, а све нас, целу Југославију, благосиљаће Јанкова мајка-сељанка и рајска усхитница.