Opštinske novine

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

Стр. 617

Ова се просечна радничка надница односи на све градове! Иначе, у Београду, она је много нижа, нарочито код женских радних снага, где она често пада и испод 10.— динара. Уопште, од свих упослених радница у нашим градовима 116.306 имају надницу* испод 16 дин.. односно месечно испод 400 дин. У појединим градовима Зојводине, као н.пр. у Суботици просечна надница жена-радница достигла је једва 11,54 дин., а спуштала се често и до 6 динара. У Петровграду просечна надница 11.66 дин., у Тузли 11.60 дин. итд. (подаци за март 1936 г.). Од јануара 1929 год до јануара 1936 год. надница жена-радница срозала се са 15°/о, а још 1929 год. просечна надница женске радне снаге била је већ мања за 25% од просечних надница мушкараца! Услед свога срожавања она је 1934 год. била нижа од надница мушкараца за скоро 30 °/о! И сам „Социјални архив", озбиљни орган Средишње управе за посредовање рада, подвлачи да просечни месечни приход једне раднице у нашим градовима износи у најбољем случају 500 динара. Може ли за ту суму да ради месец дана радникмушкарац, који треба да храни породицу од најмање четири члана?! Појмљиво је да не може, јер је за београдску породицу од четири члана потребна као минимум за егзистенцију сума од просечно 2.365,— динара месечно. Дотле приход раднице, жене и м;ајк ( е, долази најчешће као надопуна недовољној заради мужевљевој, и зато та очајница пристаје да ради и за 400 дин, месечно. Последице тог напорног рада наших градских радница манифестују се нарочито у великом морталитету од туберкулозз, што смо статистички доказали још пре пет година.*) Говорећи о све већем броју упослених жена-радница у нашој привреди, ни у једном моменту не би желели да се схвати, да је упослење женске радне снаге криво што је од 1930 год. до марта 1936 године остало на улици, заједно са својим 1 породицама 91.971 квалификованих и неквалификованих радника. Узроци су много дубље економске природе, о којима ћемо посебно да говоримо у нашем идућем чланку. Сад само напомињемо: и ако је из привредног строја у току непуних шест година (од 1930 до 1936 године) избачено скоро сто хиљада радника, то ни у ком случају не значи да у нашим градовима нема и неупослених радница. На против! О томе нам пружа веродостојне податке у своме докумен-

*) подаци из Средишног уреда за осигурање радника за месец март 1936 год. *) Види наше дело „Туберкулоза и сифилис са гледишта социјалне политике". Издање књижаре С. Б. Цвијановић, 1931 год.

тованом реферату*) др. А. Батурин, који подвлачи: „Апсолутни број незапослених радница непрекидно расте; године 1930 било је ново пријављених незапослених радница 22.103, док године 1934 — 56.388; дакле, број незапослених жена за четири година порастао је са 155°/о,... док и постотак упослених жена за ово време непрекидно расте... јевтиноћом своје радне снаге жене у појединим гранама привреде постепено истискују мушку радну снагу"!... Државна инспекција рада утврдила је још пре неколико година, да од свих запослених индустријских и других радника код нас, у Београду и већим градовима, долази на децу од 12 до 16 година старости читавих 26.42°/о! Кад се томе дода број упослених радница, који у проценту износи 30°/о, онда се тек у пуној снази види страшна истина: да преко 56% од свих упослених радника у нашим градовима чини нејака радна снага, женска и дечја, док је у тој сразмери квалификована и мушка радна снага бачена на улицу, и стоји данас неискоришћена! Огроман је број радничке деце, коју су тешка криза живота, незапосленост родитеља и други груби економски односи у данашњици, отерали из куће и школе у фабрику. Превелики телесни напори, терет ноћног рада, нехигијенске радионице, ниска надница и општа беда са хроничним изгладњавањем косе ту нашу радничку децу. Да би помогли своје незапослене родитеље, продала су та деца, прерано, своју нејаку радну снагу. Колико је искоришћавање дечје радне снаге постало безобзирно говори и факат, да је у својим седмогодишњим интервенцијама само београдска Инспекција рада имала 9.200 утврђених случајева неправилно и незаконито запослене мале деце и тешких злоупотреба њиховог социјално-економског положаја!... Незапосленост и животни стандард нашег економски слабог грађанина Пре него што би прешли на р.асправгу о досадашњој делатности градских општина на помагању неупослених грађана, потребно је, целине ради, да бацимо један сноп светлости на животни стандард нашег економски слабог грађанина, пошто је то питање у блиској органској спони са проблемом неупослености. Још пре пет година, дајући анализу социјалне структуре наших градова, ми смо доказали да су наши градови — градови економски малог човека, радника, чиновника, малих занатлија и ситних привредника. Тако н.

*) Види расправу Др. А. Батурине, »Женска радна снага на нашем радном тржишту" —'часопис „Социјални архив" св. за март 1936 год.