Opštinske novine

12*

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ ==== је истакао величину и заслуге Краља Петра и Краља Александра и захвалио се француском народу и Паризу на овој великој пажњи према нашем народу и његовим великанима. Последњи је говорио Претседник Републике г. Албер Лебрен. Његов говор је био заиста једна велика класична беседа каква се врло ретко чу-

_ Стр 7б7 на другим бојиштима ослободе изгубљену отаџбину. Сви су га се радо сећали као младог владаоца, проницљива и жива погледа, из кога је понекада избијао жарки пламен са благим осмехом, који је одавао једну љупку осетљивост човека мирног и одмереног држања, који је изазивао поштовање.

Маршал г. Франше Д'Епере, југословенски војвода. говори на свечаности откривања споменика.

је. Ми смо са поносом и дубоком тронутошћу саслушали узвишене, мудре и пријатељске речи поглавара Француске државе изречене елоквенцијом једнога Перикла. Говор Претсвдника Рвпубликв Г. Лебрена Протекле су две године откада се Париз припремао да радосно и одушевљено дочека Њ. В. Краља Александра I и Краљицу Марију, који су имади да дођу и да учине први пут званичну посету нашој земљи. Витешки Краљ, чији се херојски лик у историји изједначује са ликом белгијског Краља Алберта I, већ је био са симпатијом познат Парижанима по скромности и исправности његовог најчеститијег приватног живота, по племенитости и величини његовог јавног живота, потпуно посвећеног добру његовог народа. Свако је могао да представи себи ону слику коју је слава била учинила опште познатом, слику храброг принца, који је са шаком људи одолевао пет пута јачем непријатељу, из чијег се обруча истргао и у једној епопеји достојној да надахне песму неког новог Омира, одвео преко албанских кршева до Јадрана своје десетковане трупе, које су биле изнурене, али. никада побеђене, и које су биле спремне да

Француска се са радошћу припремала да ода част јунаку, који се увек изјашњавао као њен верни пријатељ, њен верни савезник и њен ватрен поштовалац. Александар I хитао је весело и поносно ка Француској. И одједном изненада дође вест о одвратном атентату. Бедне убице, презирући освештане законе нашег традиционалног гостољубља, дигле су руку на Краља. Најгрознијим насиљем они су на француском тлу пролили и измешали у трагичној и кобној солидарности, у несрећи великог Југословенског Монарха и крв једног министра наше Републике, одличног службеника своје земље. Тада је цела Француска до дна своје душе била потресена ужасом и срџбом. Преко мора и планина она је саучествовала у бескрајном болу Југославије. И поред протеклог времена ја не могу а да у своме сећању не оживим тужан пут који сам предузео у наше велико средоземно пристаниште, где се одиграла сурова драма. Над устрепталим градом владала је дубока тишина, запрепашћење се читало на престављеним цртама лица и у сузним очима целог оног пренераженог грађанства. Још и сада видим поред катафалка двојице великих покојника бледи лик Краљице, чији је бол још јаче подвлачила Њена племенитост и достојанство, Увече заједно отпратисмо смртне остатке онога