Opštinske novine

Стр. 768

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

кога је Она очекивала на броду „Дубровник" који га је дан раније веселог и поноситог кроз врата источним сунцем обасјана био довезао уз грмљавину топова и лепршање застава и који га је положеног у мртвачки ковчег, покривен тробојкама отаџбине односио натраг у пратњи уплакане удовице, чије су усне једино још могле да се моле Богу. Нека наша мисао која је данас у поштовању скрушена крај овог споменика буде упућена и племенитој Краљици, која тако храбро подноси толико трагични удес. Поклонимо се пред Њеним вечитим болом.

Претседник француске Ренублике г. Адбер Лебрен, снимљен придиком свог говора пред спомеником.

Нећу никад заборавити на побожно ходочашће које сам са члановима владе, са изасланицима парламента, војске и париске општине тада обавио у Југославији. Тек тамо сам најбоље схватио у оној атмосфери општег бола тесне везе, које су са његовим народом везивале овог владара доиста народног по његовом пореклу и по његовом поимању југословенске стварности. Још и сада видим онај Београд који нам се указивао при нашем доласку под натуштаним небом са његовим трговима и улицама препуним занемеле масе у разноликој

ношњи; видим честите сељаке који су се били слегли из свих области Краљевине ношени страхом који их је обузео на вест која је тајанствено до њих допрла о смрти Оца Отаџбине. Они су стрпљиво чекали тренутак да им се допусти да се поклоне пред Краљевим одром. Сећам се као да је било јуче оног дирљивог погреба. Цео један народ, обузет једним јединим узбуђењем, дао је диван пример своје народне свести, своје моралне снаге и свог прибраног достојанства. Стари војници препланулог лица, чије су груди биле похривене ратним одличјима, чинили су шпалир а низ њихове образе текле су крупне сузе, исто тако крупне као што су биле сузе у очима густе гомиле света начичканог иза војске. Нарицање жена и деце, које је потсећало на анти-гке погребе пратило је уз дуго јецање од Двора до Саборне цркве и станице ону погребну поворку у којој су корачали краљеви, државни поглавари и кнежеви. Одреди савезничких трупа иду испред овог војничког ковчега а наш 150 пешадиски пук из Вердена са својом заставом и својим фанфарима одаје војничке почасти победоносном шефу. Па видим погружену поворку која се креће ка Тополи, колевци расг, пролазећи кроз ретке станице на прузи, дуж које се био постројио народ, клечећи на влажној земљи и држећи у рукама упаљене воштанице, док су иза њега коњаници који су дошли из најудаљенијих села, усправљени на својим седлима, ћутећи одавали последњу почаст своме Краљу. Најзад смо стигли на Опленац до главне цркве са византијским куполама у којој ће Александар почивати похрај великог претка КараЂорђа и покрај ствога Оца. Сељачки и ратнички син, природно је што се вратио родној груди, одакле су поникли његови претци. Град Париз није могао пропусгити, а да се не придружи болу двеју земаља и да једним споменихом, достојним овога града овековечи успомену на Краљевског посетиоца, кога је он услед једног кобног удеса, узалуд очекивао. Француска се придружује култу, који пријатељски савезнички народ гаји према оснивачима његовог националног јединства, српском Краљу •Петру I и Југословенском Краљу Александру I. Француска кроз своја уста изражава своју захвалност и своје дивљење према Принцу, који се некада у данима несреће, борио за њу, према ономе кога је трагична коб оборила на њеном тлу. Често се дешава да баш у тешкоћама протекну ране године оних, којима су намењени највећи историјски позиви. Тако је било и детињство и младост Принца Александра. Поред великог владара, чије ће име увек у француском срцу добити одјек захвалности, Он је у Бео-