Opštinske novine

ЈП љм&плп

У варошким парковима најживље је пред вече, па гако и у Карађорђевом. Женски свет и чиновници журе на корзо, радници се враћају с посла, стазама шетају девојчице и шапатом, поверљиво разговарају о девојкама и младићима који пролазе, а у песку и око њега играју се мала деца. Али пред разлаз обично завлада нека узнемиреност међу девојчицама као да ће растанак бити бар толико дуг колико цео годишњи распуст, иако ће се идућег дана опет видети у овом истом парку или у школи. Тада постају нешто раздражљивије, те се често чак и ггријатељство прекида и љубав отказује. То се некада врши уз давно усвојени обред, у коме главну улогу игра мали прст, али се често дешава да се односи прекину и без тога. И то је најтежи случај. Другарице се одмах поделе на два табора, а у сваком има две струје. Присталице непомирљиве странке тако ватрено бране своју другарицу да се и саме нађу некад увређене, те свечаним кораком прилазе противничком табору и у њему пружају мали прст оној на коју су најкивнијеЈ са којом имају највише старих рачуна, и тако се очас од једне заваде створи неколико завађених парова. Али су обично јаче оне помирљиве струје, чији поклисари неуморно, од једног до другог табора, носе поруке и враћају опоруке. Договара се на обе стране, говорнички таленти се откривају, интригантски такође. Живо се расправља о целом догађају и свака реч, сваки нагласак, сваки покрет и став тумаче се, оцењују и цепидлачки мере као на оним апотекарским теразијама; повлаче се из недавне или далеке прошлости инциденти и преседани, траже праузроци и често се налазе у некој переци или бонбони која није била понуђена као што је био ред, или пак, понуђена, није била примљена... И од тежине случаја зависи да ли ће ова дипломатска игра уродити плодом још истога вечера или ће се одложити на неодређено време док се духови мало стишају. Али се обично брзо дође до формуле, коју најзад ипак обе стране радо прихваћају. — Ако она 'оће да се помири, и ја 'оћу. Али како да се помире кад се и друга страна узјогунила па то исто изјављује истим речима, истим гласом, баш „истацким"?!

Сада оне помирљивије струје, које су после тог успешног корака ка мирном решењу стекле извесну надмоћност, прибегавају последњем разлогу кад су већ обе завађене стране одустале од ма какве накнаде и оштете или извињења. „Кажи: „паметнија попушта" и пружи кажипрст. Јест, али која је та која пристаје да у овом питању буде паметнија!? Да је нека загонетка,- ребус или тако нешто, свака бижелела да буде паметнија и да јој се то призна, али овде та изјава има недогледних последица. и чува се у а рхиви тог дечијег Друштва народа, архиви пуној старих и непречишћених рачуна, који се у поновном и сличном случају опет потржу. — Јест, али она је казала код моје маме... — Е, а заборавила си кад на Врбици није хтела да иде поред ње... Него и ту најпосле одлучи она сретна суза, оно меко и добро срце, оно мекше и боље... И тако за тренут помућено пријатељство постаје још јаче... На ове свађе, заваде и трагедије старији свет и не обраћа пажњу, та оне се тако често дешавају! Разговарају о родитељима, браћи, сестрама, о учитељици или куварици, о играчкама или хаљинама, о некој шетњи или шећерлему... ма о чем било, једна мора бити боља, једна мора имати право. И није никакво чудо што се споречкају око неке ситнице, о, те још како крупне! и разиђу често до дна душе и срца увређена поноса, а често и уплакане. И тек тада за њих дознаду и родитељи, те их деца памте још и по ћушкама и батинама... Тако се и то вече из једне групе девојчица издвојила мала Нада и, бледа лица, несигурна корака, пошла стазом ка изласку из парка, готово поводећи се као да богзна какво бреме носи на раменима. А заиста је био тежак тај терет! Не слзгги свет како те мале душе храбро носе на својим плећима велике терете и колико могу да понесу! Само се за њом нико из друштва није издвојио, нико није пошао за њом; ни да је теши нити да је врати. Нико није ни приметио кад се Нада удаљила. Све су оне остале, радосне и