Opštinske novine

8*

Томбола

187

— Нећу никада да играм томболе! — одговорио Тоза исто тако свечаним гласом. — Славе ти? —а у гласу Надином звонила нека радост. — Славе ми! — прихватио Тоза озбиљно као да се заклиње. — Мајке ти? — брујало питање радосно као црквена звона. — Мајке ми! — потврдио свечано њен друг. Са свога прага баба Живка је све то посматрала, задовољна — посматрале су и жене са својих прозора, радознале, — посматрала је и Надина мајка, умирена... Посматрали су и даље сви.... Под старом дуњом седео је на земљи То-

за, крај њега на шамлици Нада, и док је из напрслог крчага капала вода, кап по кап, на стобло дуњино па се низ кору сливала да натопи земљу под њом, кап-кап! из она два Тозина ока питома капала суза, кап по кар, на образе па се сливала низ груди да натопи у њима и душу и срце, кап-кап! Само из она два девојачка ока блистала је радост, док је Нада својим чешљићем чешљала замршене и мокре праменове Тозине густе и црне косе, и марамицом брисала његово уплакано лице, срећна што је спасла невино дете од рђавога друштва, блажена као мајка. Јеврем Герасимовић

Јанко Павлов: „Ортаци деле зараду" (Са изложбе бугарских карикатуриста)