Opštinske novine

1000

Београдске општинске новинб

по том Југосл. дивиз. до 1 апр. 1918 : , а по свршен. рату (1918) делегат Српске владе и Гл. Генералпгтаба код Бугара (Софија). У миру (1920—1921) командант дивиз. обл. (Вардар. и савске) помоћ. начел. Гл. Генералпггаба (8 децембра 1921 до 30 маја 1925), кад је постао командант IV арм. области (Загреб). Одликован: КЗм III и IV р„ као и свима другим напгим и страним орденима. Треба истаћи, да је важио, и као коњаник и као генералшт. официр и као ратни командант, као један од бриљантних официра, високе спреме, доста је радио и на књижевности, са којим се српска а доцније југосл. војска поносила. 4 — Стојшић К. Алекса, дивиз. генерал (12 дец. 1874 у Ваљеву, "ј" 28 маја 1937 у Београду). По свршеном 6 разр. гимн. у Ваљеву ступио 12 септ. 1892 у Н. чпс. в. ак. (25 кл.). Произведен 2 авг. 1895 у чин пеш. п. поручника, пук. 1915, дивиз. ген. 1925. Био: водник, командир чете, командант батаљона, пука, бригаде и дивиз. области, на служби у Мин. војном и у Врховкој команди (1912/1913 и 1913). Одликован: КЗм. III (2 пута) и IV р., као и свима другим — страним (руским Св. Ђорђе, фр. легијом части, румун. круном, пољским „Полониа реститута") и нашим, поред медаља и споменица. Свршио и Вишу шк. в. академије. Треба истаћи, да је за њега рекао у своме посмртном говору Гргур Ристић, дивиз. ген.: „По својој природи покојник је био благе нарави, тих, миран пун такта, веома уравнотежен, прави родитељ својим млађим. У борби је био неустрашим, одлучан, пун иницијативе, веома хладнокрван, необично истрајан и храбар до пожртвован.а. Вазда је био у првим борбеним редовима и свима је примером предњачио. Када је треало изборити победу над непријатељем био је неумољив и својом чврстином сигурно водио борбу ка победи, у коју он никада није сумн>ао. Чувао је евоју јединицу, али је умео да влада својим војницима и да са највећим успехом изражава пун утицај на своју команду..." 5 — Њ. Св. Патријарх Варнава, (29 авг. 1880 у Плевљима, 10/11-23 24 јула 1937 у Београду). Одликован: КЗ м. IV р. (Указом ВБр. 425 од 17 децембра 1924 год. као Митрополит Скопљански). Види: „Београдске општинске новине" бр. 7/8 (јули—август). 6. — Томић Н. Војислав, арм. генерал, (24 окт. 1876 у Крагујевцу, 10 нов. 1937 у Београду). Одликован: КЗм III р. 2 пута (Указом ФАОБр. 153961 од II апр. 1920 год. и Указом ФАБр. 8383 од 15 маја 1920 год.) и IV р. (Указом ФАБр. од 31 маја 1915). Види: „Београдске општинске новине" бр. бр. 11 (новембра) 1937. 7 — Павловић Г. Живко, дивиз. генерал, академик (* 1 марта 1871 у Башину срез јасенички — Крагујевац, 26 апр. 1938 у Београду). Одликован: КЗм III р. (Указом ФАОБр. 9779 од 31 маја 1915 год.) и IV р. 2 !пута (Указом ФАБр. 14611 од 5 апр. 1913 год. и Указом ФАОБр. 50179 од 15 авг. 1918). Види: „Београд-ске општинске новине" бр. 4 (април) 1938 год. 8 — Јелесијевић В. Милоје, бригад. генерал (* 16 фебруара 1876 у селу Влакчи срез Опленачки, Кра-

гујевац; "ј" 21 маја 1938 у Веограду). По свршених 7 разр. гимн. у Крагујевцу ступа 1-14 септ. 1896 у Н. шк. Вој. ак. (XXIX кл.). Произведен: пеш. п.поручник (1899), кап. II кл. (1906), мајор (1913), пуковник (1921), бригад. ген. (1925). Био: водник, командир чете, по том ступио на службу у Гвограф. институту Гл. Генералштаба (1905), где сстао све до рата 1912/1913. У рату био: командир чете у 5 пеш. прекобр. пуку (1912/1913 и 1913), командант батаљ. 5 пеш. пука II поз. (1914 до марта 1916), помоћник команданта 3 пеш. пука (8 март 1918 до 25 авг. 1918) командант 13 пеш. пука „Хајдук Вељко". После рата: командант пешадије Јадран. и Дрин. дивиз. области, помоћник команданта Дрин. дивиз. обл., редован професор Вој. ак., Начелник истор. одел. Гл. Генеоалштаба (од 6 априла 1933 до смрти). Одликован: КЗм. III р. 2 пута (Указом ФАОБр. 9779 од 31 маја 1915 и Указом ФАОБр. 153961 од 11 априла 1920) и IV р. (Указом ФАБр. 10323 од 29 јуна 1914). Много је радио и на војној књижевности, где се истичу радови: „Поменик Српске Тимочке дивизије", „Колубарска битка", „Заузеће Кајмакчалана и његов значај", „Пробој Солунског фронта 1918" (превод). Треба иетаћи, да за н»ега пишу — арм. генерал М. Недић и бригад. генерал Ч. Шкекић („Ратник" — 1938) и пуковник П. Остојић („Војни Весник" — 1938); „...Књига твога живота, од колевке па до хладног гроба, исписана је чистим, искреним и поштеним мислима и жељама, ретком скромношћу, непоколебљивим и светлим карактером, неуморним прегалаштвом у сваком послу, другарским и пријатељским осећајима према друговима и знанцима, нежном љубављу према милим и драгим, безграничном оданошћу према Краљу и Отаџбини... Храбар официр, разборит старешина у миру и рату". 9 — Ђукић В. Панта, бригад. генерал, (18 маја 1880 у Ужицу, •(■ 7 окт. 1938 у санаторијуму Тополшчица). По сврш. 6 разр. гимн. ступио у Вој. ак. 1/14 септ. 1897 (XXX кл.). Произведен: 13 окт. 1899 у чин пеш. п.поручника (15 пеш. пук „Стеван Синђелић"), прелази исте године у артилерију, мајора 5 априла 1913, бриг. ген. 1 децем. 1925. Пензионисан 16 новем. 1937 због болести. Био: од прелаза у арт. до 14 окт 1904 водник и наставник (Дрин. арт. пук и арт. подофицир. шк.). Свршио Вишу шк. В. ак„ па постаје командир батерије (Шумад. арт. пук) са којом улази у рат 1912/1913. Учествовао у свима ратовима, где се веома истакао, те и одливован: КЗм. III и IV (2 пута) р„ као и свима нашим и страним орденима. Био после рата: командант арт. дивизиона, пука, бригаде и дивиз. области (одн. Боке Которске). Треба истаћи, да је познат и истакнут у војсци као одличан арт. официр, врло храбар, за кога се говорило: „Нема пораза, док је 5. шумад. батерија иза нас" — којом је он командовао у рату 1912/13. Истакао се и као војни писац. 10 — Докић Л. Иван, бригад. генерал, (18 март 1882, 20 окт. 1938 у бањи Теслић). По свршен. 6 разр. гимн. у Београду, ступио у Н. школу В. акад. (XXXII кл.). Произведеи: 1901 у чин кошич. п.поручника, 1909 капет. II кл., пук. 1921, бригад. ген. 1927. Пензионисан 1936. Свршио и Пешад. шк. гађања. Био: водник ађ. коњич. пука, у коњи-