Opštinske novine

Правна хроника

1023

ђев. закана, а то значи да је тај законски рок истекао 16 децембра 1934 год„ до тада најдаље, по изричним наведеним законским прописима, треба да је саображен стари регулациони план новим прописима да би важио и под тим новим пропиеима. Међутим, спорна општинска одлука о одбијашу грађевинске дозволе од 18 ма^а 1935 год. је заснована на старом регулационом плану који тада по истеку оног закон•ског рока, није био саображен прописима новог грађевинског закона и као такав није могао послужити као основ за одбијање грађевинске дозволе. Само да је спроведен поступак из § 7 ст. 2 Грађев. закона о саображавању старог плана новим прописима тај план би имао важности и положај градилишта би му -се морао прилагођавати — § 47 Грађев. зак>на а без тога стари план није у важности и као такав се не може узети у обзир при издавању грађевинске дозволе. Чињеница да је Бан Приморске бановине пропустио законски рок из § 3 ст. 4 за доношење оних ближих упутстава о грађевинском правилнику, законски рок је истекао 16 децембра 1932 год., а упутства су донета 31 децембра 1934 год. је без сваког утицаја у погледу важности старог регулационог плана, у строгом законском року неприлагођевог прописима новог грађев. закона. Тај стари план имао би важности као уређајни основ и под новим прописима само да им је саображен у оном преклузивном року одређеном тим прописима. Несаображавање плана у том року повукло је неважност плана. Она чињеница, дакле, показује само један од узрока који су довели до неважности старог регулационог плала а не отклања ту неважност која је наступила по сили закона — § 7 ст. 2 — самим истеком законског рока у коме је, да би важио, мора бити саображен. Код таквог стања ствари управни суд је погрешио кад је својом ожалбеном пресудом, не дајући никакве разлоге, оснажио незаконито решење управне власти о одбијању грађевинске дозволе с обзиром на неважећи регулациони план. Зато је ожалбена пресуда морала бити поништена." Парцелација земљишта за градилиште, за коју су испуњени законски услови, мора се одобрити без икаквог ограничења Заинтересовани Михаиловић Милоје тражио је од Градског поглаварства одобреше за парцелацију свога имања — парцела бр. 3792 у Вишевачкој улици у Београду. Поглаварство му је одлуком Т.Д. бр. 55054/37 од 15 јануара 1938 године одобрило парцелацију односног имања на две парцеле под условом да се на нове парцеле има укњижити ограничење да се не могу сматрати као градилишта, већ да и даље остају као пољопривредна добра и да се стави обавеза за бесплатно уступање земљишта без терета за проширеље Вишевачке улице. По жалби сопствениковој, Министар грађевина својим оспореним решењем поништио је општинску одлуку у погледу оног ограничења да се нове парцеле не могу сматрати као градилиагта и да имају остати пољопривредна добра јер је нашао да за такво ограничење није било основа у закону. Против тог министровог решења општина као самоуправа поднела је тужбу Државном савету и тражила је његов по-

ништај. Државни савет својом пресдуом бр. 28776 од 16 новембра 1938 године одбацио је тужбу са следећих разлога: „Оппгтина је одобрила именованом парцелацију његовог одно-сног имања на две нове пар1?еле, а то значи да су за ту парцелацију били испуњени уелови из §§ 54 и 55 Грађевинског закона, у којима су прописани захтеви под којима се парцелација има одобрити, као и случајеви кад општина може да ускрати одобрење за тражену парцелацију. У овим законеким прописима, као ни у осталим, није било никаквог основа за ону обавезу наметнуту сопственику од стране општине у погледу одобрених парцела, да оне не могу бити градилишта него да имају остати пољопривредна добра. Међутим, оваква обавеза, која представља ограничење у диспозицији правом власништва, не може се ставити на терет сопственику без изричног законског прописа, какав је пропис § 56 Грађевинског закона на основу којег је сопственику стављена обавеза бесплатног уступања земљишта потребног за проширење Вишевачке улице у којој се налазе одобрене парцеле. Општинска одлука својим поништеним делом у противности је и са „Условима за парцелисање земљиигта у Београду и поделу на потесе за парцелисање," који су услови прописани од стране општине и одобрени од Министра грађевина под бр. 19042/33, јер према тим условима сва имања XIX потеса — а то су имања у заштитном појасу која се налазе изван границе грађевинског реона и напред означених потеса а до границе регулационог плана ■сматрају се као пољопривредна добра, а односне парцеле се налазе у XV потесу у коме су земљишта намењена за градилишта. Код таквог стања ствари, општинска одлука је била противна закону у свом поништеном делу, према чему је Министар грађевина правилно поступио кад ју је поништио у том делу, а тужба је неоснована и као таква одбачена." У циљу заштите самоуправног интереса општина је легитимисана за подношење тужбе на управни суд односно Државни савет За ово питање је карактеристично решење Државног савета бр. 10762 од 20 августа 1938 год., којим је, по жалби општине, поништена пресуда управног суда у којој општини није била призната легитимација за тужбу, Случај је следећи: „Ожалбеном одлуком Управни суд је одбацио тужбу Општине Радовишке противу решења Краљ. банске управе у Скопљу V Бр. 19929/37, којим је, по жалби Чокљевић Димитрија, апотекара из Радовишта, поништена одлука Општине бр. 5005/37 о одбијању именованог од тражења да му се изда грађевинска дозвола за подизање зграде на тргу Краља Александра у Радовишту. Управни суд је нашао, да у конкретном случја нема административног спора, јер да је исти, према чл. 15 Закона о Државном савету и управним судозима, само између појединца или правног лица с једне стране и управне власти с друге стране, а да је у предметној ствари Оиштина радовишка донела првостепену одлуку у својству управне, а не самоуправне власти, па да јој према томе утуженим решењем није ни могло бити повређено никакво право нити непосредни лични интерес. Обзиром на то управни суд је нашао, да Општина

19*