Opštinske novine

Уједињење Срба, Хрвата и Словенаца

881

Југословене, да је учинимо силном и моћном Југославијом, која +=.е оправдати досада принете жртве и одговорити захтевима новога доба". У једној изјави у ,,Морнинг-Посту" од 17 октобра 1918 претседник владе Никола Паши-К изјављује, да Србија сматра својом националном дужнош■Ку да ослободи Србе, Хрвате и Словенце. Још у почетку Светскога рата неколико угледнијих југословенских претставника из крајева под Аустро-Угарском (д-р. Анте Трумби-К, д-р. X. ХинковиЈп, д-р. Лујо Војнови^) успело је да пређе границу и дође у савезничке земље. Они су одмах увидели, да је рат противу Србије у исто време и рат противу Југословена и да би се евентуалном победом над Србијом имала у корену да угуши југословенска идеја. Они су најпре основали одбор „Јадранске легије" у Риму, а кад су доцније прешли у Лондон, основали су „Југословенски одбор" (1 маја 1915 године).* Ииљ и програм Југословенског одбора био је да се путем меморандума, апела, новинарских чланака, литературом о нашем питању, као и живом речју, пропагира: ослобођење свих Југословена испод аустриског јарма и уједињење са браћом из Србије и Црне Горе у једну националну, независну и самосталну државу. Поред тога Југословенски одбор је 1 октобра 1915 почео издавати у Лондону лист ,,ТНе $ои1Негп $1ау Ви!1е1|п", а у Паризу такође лист ,,Ви11е1т уоидо$1ауе". Упу^ујући први манифест владама и народима савезничких држава, који је објављен на Ђурђев-дан 1915 године, Југословенски одбор је изјавио, да је југословенски проблем постао поводом овога рата европским питањем. ,,Читав југословенски народ, Срби, Хрвати и Словенци — вели се у том манифесту — сви ми очекујемо од овога рата уједињење свију народних удова и читавог свог територија у једну независну државу". Исто тако Југословенски одбор се обра"Ка Југословенима и ван граница Аустро-Угарске Монархије. У једном манифесту, који је д-р Трумбић упутио Југословенима у новембру 1916 г., позивајуКи их да ступе у редове српске војске, налази се и ово место: „Србија је жртвовала све ?а нас. Што смо дужни ми њој дати? Све, ни више ни мање! Јер ми то не дајемо Србији за њу, него и за нас саме, па је наша најсветија дужност судјеловати ксд дјела нашега ослобођења". Еезочни напад Аустрије на Србију одјекнуо је и код Југословена ван европскога континента, з нарочито у Амеоици. Тамо је почела велика пропаганда против Аустриске Монархије а за уједињење целокупнога нашег народа. Два велика народна конгреса у Северној Америци (у Чикагу и Питсбургу), на којима је учестовало око 2500 југословенских организација, преко својих претставника, прихватила су програм Југословен-

*) Претседник овога одбора био је Ог. Анте Трумби+1, а сем њега били су у одбору: Рг. X. Хинковић, Милан МарјанозиК Фрањо Супило, Ог. Милан СршкиК Душан Васиљевић, Ог. Никола Стојанови+1, Ог. Нико Жупани^, Ог. Богумил Вошњак, Иван Мештрови^, Ог. Фрањо Поточњак и други.

ског одбора и овластила га да претставља југословенски народ. На тим зборовима бра-Ка из Америке поздрављају Србију као носиоца идеје ослобођења и уједињења. У првој половини 1918 године српској војсци на солунском фронту дошао је велики број југословенских добровољаца из Америке. Још раније, 1915 године, од југословенских добровољаца, псбеглих из аустриске војске на фронту, састављен је био добровољачки корпус који се борио у Добруџи. Од ових добровољаца и американских југословенских добровољаца Српска врховна команда образовала јз сада Југословенску дивизију, која је у саставу српске војске учествовала у свима борбама и дала сјајне доказе своје храбрости и пожртвовања. После катастрофе Србије крајем 1915 и евакуације српске војске, упутио је Југословенски одбор, 11 фебруара 1916 године, телеграм Престолонаследнику-Регенту Александу, у коме се вели да „данашња Србија није више осамљена, као што је била она средовјечна. Данашња је Србија потпомагана од савезничких сила. Она домовина, која ^е ускрснути из страшнога метежа којему смо свједоци, неће више бити обновљена Србија, паче ни повеКана, него она треба да захвата читав југословенски народ и читаво његово народно земљиште, уједињено у једну државу под славном династијом Вашега узвишенога Оца". Поводом крунисања новога аустрискога цара Карла, који је дошао на престо после смрти цара Фрање Јосифа, цео Југословенски одбор од 20 чланова на челу са претседником д-р Трумби-Кем дао је 5 (18) децембра 1916 године свечану изјаву „пред лешевима своје убијене бра^Ке, да је наш народ прост од сваке подложности и вјерности спрам династије Хазбурговаца и од сваке везе с Аустро-Угарском Монархијом ", а у исто време опет потврђује, ,,да треба одузети Хабзбуршкој династији све оне земље, у којима живи јединствени народ по крви а тројакога имена Срба, Хрвата и Словенаца, те га сјединити с Краљевином Србијом под славнсм династијом Карађорђевића". Пошто је рад Југословенског одбора био у сагласности с намером владе Краљевине Србије, а с уверењем, да Ке се рат овај свршити срећно за савезнике, па према томе и за југословенски народ, у име српске владе њен претседник Никола Паши^ и у име Југословенског одбора претседник д-р А. Трумби Ј ћ објавили су 7 (20) јула 1917 г. један споразум на Крфу, који је назван Крфском декларацијом. У декларацији прзтставници Срба, Хрвата и Словенаца „поново најодсудније наглашавају, да је овај наш троимени народ један и исти, по крви, по језику, говорном и писаном, по осећајима свога јединства, по континуитету и целини територије, на којој неподвојено живи, и по заједничким животним интересима свога националнога опстанка и свестраног развитка свога моралног и материјалног живота". После ове констатације народнога јединства, у Крфској декларацији су изло-