Opštinske novine

348

Београдске општинске новине

УЗРОЦИ СИРОМАШТВА Данас кад говоримо о сиротињи, говоримо о њој као о једној врети социјално слабијих чланова људске заједнице. Социјално слабији су сви они којима је угрожен опстанак, и који не могу да буду без социјалне помоћи. И пошто су узроци различити, то је различан и начин старања о њима. Према узроцима дакле делимо их на: прво социјално слабије чија слабост произилази из њихове физичке-телесне слабости, друго из њихове економске слабости. У прву групу долазе по природи слабији (физиолошки слаби): деца и стари, и због болести слабији (патолошки), било привремено (болесни) било стално (инвалиди, ратни или други), а у другу врсту социјално слабијих дошли би сви они због економских узрока, т.ј. оскудице и немаштине, било зато што су недовољно награђени и експлоатисани, било да су уопште незапослени (наравно противу своје воље).

Узроци:

Физички слабији

Социјално слабији Врста по природи сла- деца (недорасла) бији стари (изне(физиолошки) могли)

због оболења слабији (патолошки)

стално слаби (инвалиди ратни и други неизлечиви) економскиЈ незапослени (без своје воље) слабији | незаштићени (експлоатисани) Између обе ове групе влада велика узајамност. Сви физички слабији су у исто доба и економски слабији, јер не претставд >ају пуну радну снагу, или уопште нису способни за рад (недорасла деца и изнемогли стари) и према томе неспособни^да сами обезбеде радом своју егзистенцију. А економски слабији (сиротиња), они који живе у сталној немаштини, врло лако пбстају и физички слабији — оболевају или постају стално болесни — неизлечиви и неспособни за рад ' (инвалиди), чиме се и њихова социјална слабост још више потенцира. Наш задатак биће, пошто се упознамо укратко са историским развићем помоћи сиротињи у разна времена, и код разних народа и држава, да испитамо и тачно одредимо место које сиротиња заузима у друштву, да испитамо какве последице има постојање сиротиње, да видимо крајње узроке постанка сиромаштине и да се забавимо питањем да ли мора постојати сиротиња и најзад да испитамо какви односи и какав поредак (социјални и економски) треба да влада у људском друштву па да у њему не постоји та

рак-рана друштвена — сиротиња — његова највећа срамота. Свакако је најважније питање, да видимо колико има људи и породица које можемо назвати сиромашним. Најповршније посматрање показује нам да је много мањи број оних који су у стању да задовоље све своје потребе и жеље, а да огромну већину сачињава сиротиња, т.ј. они који живе у већој или мањој немаштини или оскудици. То површно иосматрање потврђује се и статистичким подацима, како у целом свету, тако и код нас. Много нас више интересује да видимо како у том погледу стојимо у нашој држави. Према званичним подацима наше статистике у Југославији има око 20°/о градског становништва и 80% сеоског, према томе сеоско становништво чини и најважнији фактор наше производње. 70°/о целокупног извоза чине пољопривредни производи. Због тога [е потребно да видимо пре свега колико има сиромашних и оскудних међу сеоским становништвом. Према државним статистикама расподела обрадивог земљишта је таква да 97°/о домаћинства има мање од 10 ха земље, а од тих 69,8 °/о домаћинства су без земље или са мање од 1,5 ха земље. Због тога ти приходи њихови једва да достижу од обраде земље 1.динар на дан и на једно лице. Свакако да са таквим приходима није могуће обезбедити ни најнужније потребе за исхрану, а камо ли и друге животне потребе. Због тога је сеоско становништво упућено да у врло великом броју иде у најамни рад у земљи или у иностранству, као печелбари, што такође много не побољшава њихово оскудно економско стање. Слободно дакле можемо рачунати да најмање 70% сеоског становништва трпи поред хроничне глади и потхрањености и оскудицу у свима другим потребама — становима, оделу, обући, а да не говоримо о задовољавању њихових виших културних потреба (види статистичке податке д-р М. Петровића „Народни подмладак" бр. 1—2, 1938). Из тих података се види да више од половине становништва једе кукурузни хлеб (проју), који у ствари треба да буде само сточна храна и који је посве нехигијенски и неекономичан. И у другим намирницама трпи оскудицу, као што су млеко, месо, јаја, поврће и воће, и да те намирнице за 50—150% просечно мање троши него што би била физиолошка потреба. У земљи се у опште не производе животних намирница ни толико, колико је потребно за исхрану становништва, а стање још више погоршава у колико се више животних намирница извози. Ни градско становништво не стоји боље. Узећемо за пример само наш град Београд. Према статистичким подацима г. Слободана Видаковића у Београду је било по последњим прорачунима: 1 )) !) С. В. Станбена беда као узрок друштвене дегенерације. Б. 1935.