Opštinske novine

4*

Син калетана Петрови^а

773

— Нила је имала право, помислио је, нешто се с Бисенијом морало догодити. Савлађујући се и напрежући сву своју вољу, пошао је према гомили. Нзегова лепа девојчица лежала је на тротоару, а пред аутом дечак, непомичан, коме је из уста текао танки млаз крви. Гомила се размакла. Сви су познавали инжењера Јовановића. Породица је била стара, угледна и позната у целзј улици. Без и једне речи, отац је одмах све схватио. Требало је децу што пре подићи и пружити им помоћ. Одмах је позвао један други ауто, који је наишао, сместио у њ и дечака и девојчицу и заповедивши шоферу да што пажљивије и што лаганије вози, упутио се с децом кући. Држећи за руке своју чудом спашену девојчицу, инжењер је кетремице гледао у младића, који је још увек био у несвести. Да њега није било, шта би било с Бисенијом?... Инжељер се стресао од помисли. Како би то преживели, он, Нила, дека и бака!... Одело дечаково било је скромно, али чисто и уредно. Црте су му биле правилне и мушке, чело високо и паметно. Валовита коса била је плава и изванредно лепа. Све је у њему, и овако измучену и опружену у полусамртничким мукама, показивало неко стрежљење, као код младе јеле или високог бора, којима није никад доста до небеса. Бисенија је неколико пута погледала крадомице свога спасиоца, али је сваки пут поглед нагло скретала. И страх, и туга, и дивљење, све се најзданпут измешало у њеној души и сви су осећаји били подједнако јаки. Кад се ауто зауставио пред кућом, инжењер Јовановип је најпре пажљиво сдустио своју кћерчицу, а затим је, помоћу шофзровом, изнео дечака. У кући су одмах опазили да се нешто изванредно десило. Сви су иолетели у башту, и госпођа Нила, и старамајка, и верна стара служавка Мила. Изглед дечаков зауставио је свима речи на уснама. Обгрливши једном руком Бисенију, госпођа Нила је сама отварала врата, старамајка се журила да што боље и угодније намести јастуке на лепом великом канапеу у црвеном породичном салону, где је увек владала највећа тишнна и где су проззри тако рећи обрасли у ружама. Тек пошто је у највећем узбуђењу позвао лекара, објаснио је инжењер Јовановић како је дошло до несреће и шта је плави високи дечак учииио за Бисенију, По стоти пут љубила је госпзђа Нила своју кћерку, једва се савлађујући од плача; старамајка је седела у својиј наслоњачи и није могла уопште да се дигие, толико је ово на њу деловало. Лекар је наскоро стигао. С њим је ушао у дечакову сзбу само инжењер Јовановић. Дуго су тамо остали. По који пут је само ула-

зила служавка Мила, али се видело да је и она дубоко потресена. Сваки пут кад би изашла носећи сад хладну воду, сад крпе за облоге, брисала је сузе крајем своје кецеље. Тек после читавог једног сата изашао је лекар с гссподином Јовановићем. Сад су сзи сазнали да су дечакове. повреде ванредно тешке, и то тим горе јер су биле унутрашње природе. Приликом ударца дошло је до контузије и повреде унутрашњих органа. Ауто је ударио дечка у прса, а затим га одбацио. Да је био само мало слабији, остао би на месту мртав. Да му утиша болове, лекар му је дао инјекцију морфија и препоручио највећи мир. — Болест ће бити дугај и само највећа пажња и нега могу га спасти, — рекао је лекар. Препоручивао је да га однесу у болницу, али госпођа Нила није хтела ни да чује за то. Исто тако ни инжењер Јовановић није могао да се помири с мишљу да дечак лежи ван њихове куће. Знао је да ће му овде бити 1указана највећа пажња и нега. Пошто се мало умирила, госпођа Нила ушла је с Бисенијом у дечакову собу. Седећи поред прозора, наслољене једна на другу, гледале су према дечаку који је непомично лежао. Међутим, било је још једно врло важно питање: — Ко је дечак?! Требало је чим пре обавестити његову породицу о несрећи која ое десила, као и о томе где се дечак сад налази. Док је о томе размишљао, запазио је инжењер Јовановић дечакову школску торбу. Нехотице му је рука задрхтала. Лепо сложене, једна до друге, налазиле се у тсрби кшиге ученика петог разреда Прве руско-српске гимназије. Доста исписаним, читким рукописом, на првсј страни књига, пиеало је дечаково име: Саша Марков. На јздној књизи била је наведена и адреса: Петроградска улица бр... Дакле, није било сумље, дечак је биз Рус, и исто тако гимназијалац као и Бисенкја. Очигледно се враћао из гимназије и каишао баш у часу кад је ауто налетео ка девојчицу. Господин Јовановић је често говорио да не воли мнзго Русе. У самој ствари то није било тачно, он је само сматрао да су Руси непрактични. Као нзванреднз практичном човеку, то му је много сметало. Сад је међутим морао изменити своје осећање, Јзр ево пред њим је лежао руски дечак који је ставио и живот на коцку да спасз њзгову кћерку. Гледајући дечака још у ауту, инжењеру је међутим пало у очи, да је деч, ; ак, поред свега што је плав, ипак изразити срлски тип. Нарочито му је пала у очи извесна мушкост и енергичност, која се чудно мешала с једним у исто време сањарским изгледом.