Opštinske novine

790

Београдске општинске новине

што наше друштво не даје прилике нашим уметницима да ое развијају онако како би требали. Често се излажу и ствари које нису за изложбе, или још боље које нису за нашу публику. Ту су вероватно важни и економски моменти. Млађим људима се пуштају шихове ствари да би дошли дО неког динара. Али тнме се снижава ниво. Код нас праве свакодневко изложбе а сви се слажу у томе да ми немамо публике за то. Изложбе би требале бити ређе, квалитативно боље, с више публицитета, и онда би, сигуран сам, биле благодарније. IТ Тто се мене лично тиче ја после своје четврте колективне изложбе 1920 године нисам ни хтео ни могао да узимам учешћа у јавним изложбама, сматрајући да су код нас уметници као и њихов рад и суд о њима постали зависни од нестручних и недовољно компетентних лица и установа. Разговарамо како је у том погледу било некада и тако долазимо на А. Г. Матоша. Миловановић се управо разњежује: — Познавали смо се још из Београда. А кад смо се нашли у Паризу постали смо нераздвојни другови, Матош је толико био заволео нас Србе — Милана Предића, Миту Димитријевића-Оливеру, Божу Николајевића и мене — да се од нас није могао одвојити. Нарочито се волео дружити с нама сликарима. Е, то је био добар друг; искрена душа с којом је човеку било лакше гладовати него с ким другим царевати. И портретирао сам га једном, али тај се рад негде изгубио. Знам да је и он једном о мени писао, сам ми је то јавио, али ето, и ако је прошло већ тридесет година од тога доба ја то нисам прочитао, а волео би бар да то видим. Саопштавам му да ми је тај чланак познат и да ћу му идући пут донети извод који се односи на њега. — Верујте ми да би ми тиме учинили велику радост. Заиста би било пријатно после тридесет година први пут прочитати оно што је о менн писао један од најбољих мојих другова. Немојте заборавити, молим вас. Госп. Миловановић се распричао о Матошу. Види се да је „у свом елементу", устаје са столице и гестикулира, мења глас и настоји да имитира Матоша. У вези с тиме говори: — Ј' то доба сам био исто толико Хрват колико и Србин. Ја сам први од српских уметника — а одувек сам био расни српски уметник — позван у чисто хрватско уметничко удружење „Медулић". Чекајте, баш ми је ових дана дошла до руку једна успомена из тих времена. Милан Милозановић устаје и у неком орманчету проналази допис „Медулића", с потписом Томислава Кризмана као претседника и Андрије Милчиновића као тајника, у којем га позивају у име друштва да ступи у редовно чланство.

— Друга су времена била онда, господине. ја не могу у свему томе да се снађем. Шта данас раде у Загребу с Југословенском академијом? Срце ме коли кад то све гледам. А верујте ми, и данас када одем у Загреб, као да сам код куће. Браћа смо мн, најрођенија браћа. А хоће ли икада бити онако као што је то било када сам ја био у вашим годинама? — Хоће, хоће! Није то све ни тако страшно, као што то изгледа многим људима. Друга су времена данас и многе ствари данас имају други вид но што су имале пре кратког времена. Али све су то пролазне појаве. Верујте! Не желећи да о тој ствари продужујем, опраштам се и растајемо се. Кад сам други пут дошао г. Миловановићу, дочекало ме је право изненађеше. Госп. Миловановић је у свој атеље донео око стотину својих радова и инпровизирао читаву изложбу. Свака поједина слика је била постављена с много пажње тако да на њу пада најпогодније светлост. Сав раздраган тапше ме по рамену: — Како сте? Баш ми је мило што сте дошли. Ето ја сам приредио што сам могао. Али верујте, моји најбољи радови су ми нестали. Ви већ знате како сам настрадао. Али ипак, и из овога ћете моћи видети мој развој и моје дело. Прво ми показује читаву колекцију својих ђачких и студентских радова, који су сачувани у једној огромној мапи: — Ето то ми се сачувало сасвим случајно. Не знам да ли је који од мојих колега сачувао што слично. Нису то уметничке вредности, али су пријатне успомене. Разгледамо остале његове радове: — Ето, ово је једина слика Београда која ми се сачувала. То је поглед с мог прозора, из Гундулићеве улице, на Палилулу. А, имао сам ја лепих ствари из старог Београда колико сам га пута сликао — али све се то изгубило и растурило. Ту је још читав низ разних дела, али пажњу привлачи једно красно дело с јако наглашеним карактеристикама холандских мајстора. Миловановић осећа разлоге мог изненађења: — Не, то није моје дело. То је само копија, али то је веома интересантна историја и ја ћу вам јз испричати. То је дело чувеног холандског мајстора Паула Потера, названог „Рафаел животиња", чије се слике данас плачају сувим златом. (Слика приказује две краве на паши) — Ту слику која је дошла у посед једне богате војвођанке, моје рођаке, удајом за кекога Немца, а овај ју је опет добио на некој добротворној лутрији