Opštinske novine, Feb 01, 1940, page 55

Црква Св, Ллександра Невског на Дорћолу

1877 године почиње зидање првога храма св. Александра Невског. Наглашава се реч првоГа, јер је после извесног времена, под истим именом и у славу једног и истог светитеља руске цркве, св. Александра Невског, подигнут и други храм. Наравно, пошто је први морао бити порушен... За оба ова храма везује се читава историја, коју ћемо овде приказати у најкраћим потезима. Зна се да су Руси добровољци притекли били у помоћ Србима у рату против Турака. По свршетку рата вратили су се и поново оживели Београд пролазећи крозањза отаџбину своју. Собом са бојишта понели су били и извесне покретне и битне саставе свога војничког храма, који је своју благотворну и божанску делатност вршио на бојишту... После кратког времена од тих битних и освећених предмета (св. престо и др.) импровизован је био један малени храм и, под именом руске цркве, смештен у локалу Капетан Мишиног здања, у оном делу који је припадао просторијама ондашње Велике школе. И народ је посећивао тај малени храм. У њему се служила св. служба Божја само у извесне дане. Складна хорска песма деловала је топло на побожне посетиоце, махом из редова отмених кругова, и напајала душе њихове... Поред других, остао је у сећању старих Београђана детаљ када је на једној служби у овоме храму отпевао Јоца Кречаревић, свакако као студент, благодарственд песму: Тебе Бога хвалим..., а по изречној жељи свога оца Петра Кречаревића, професора. Та жеља изражена је била гласно, достојанствено и у отменом тону испуњеном родитељском радошћу: - Сине, Јоцо, ти ћеш ми певати „Тебе Бога хвалим..." — Хоћу, оче, и са особитом захвалношћу примам се те дужности — гласио је одговор Јоцин. Јоца Кречаревић, у своје време судија, био је одличан певач и зналац многих црквених песама...

Настојањем митрополита Михаила у лето 1877 г. сазрела је мисао, из ранијег времена потстицана и подржавана, да се подигне црква на Дорћолу. Долазак Руса много је допринео тој ствари. Стекле су се прилике да је требало да се св. престо и други свештени предмети пренесу из руске цркве у нову парохиску цркву св. Александра Невског. Све су чињенице говориле да је било потребно везати спомен захвалности Русима за њихову пожртвованост... Да би се, већ иначе наши блиски и добри односи са Русима, присно одржавани од стране митрополита Михаила, још више појачали и учврстили. Ово се онда сматрало за велики патриотски и племенити гест, као доказ братске узајамности између Срба и Руса, и свакако као акт историског значаја. И тако се дошло до прве цркве св. Александра Невског. Но сем тога још једна околност изискивала је да се дође до цркве на Дорћолу. У то доба цео Дорћол, немајући своје, припадао је Саборној цркви. Сви Дорћолци, рођени пре 1877 године, крштавани су у Саборној цркви. Као наручен добро је дошао за то празан плац на углу Душанове и Дубровачке улице. Плац врло неугледан, разграђен, сав у рушевинама, претрпан камењем и обрастао у корову. Говорило се и веровало тада да се то, у нереду разбацано камеље, сматрало као последњи остатак неке порушене џамије. И по томе, као по судбини некој, плац овај одиграо је три значајне улоге: најпре је послужио џамији, па православној цркви и најзад школи. Школа се и данас налази на њему под именом школа Јанка Веселиновића. За изградњу ове прве цркве Александра Невског улагали су много труда ондашњи највиђенији Дорћолци: Јован Ванлић, пуковник; Светомир Николајевић, професор Вел. школе; Јанаћ Константиновић и Никола Кики, трговци, Толе Стефановић, кафеџија; Станко Тошић, рибар; Нестор Димитријевић, хлебар; Риста Деда и Андрија Дада, трговци; Вучко Ђорђевић, судија; Мита Мисирлић, аудитор; Никола, звани „Попче", чиновник; Аврам Тирић; Димитрије Писа, кафеџија; Породица Би-