Opštinske novine
7
Заштита деце за време рата од микробне опасност и
345
ове групе инфекција, умесно је нагласити да је одомаћено мишљење о широким могућностима вештачких епидемија ове врсте за време рата и употреби ових вируса као ратног оруђа иретерано и недовољно основао. Изгледа да би било веома просто из авиона инфицирати изворе пијаће воде и водоводске инсталације овим вирусима, да би се проузроковала код непријатеља вештачка епидемија, али епидемиолошка ситуација много је компликованија, те искоришћавање вируса из групе акутно стомачно-цревних болести у циљу провокације вештачке епидемије има веома ограничен значај. Баш се у овом случају нарочито потврђује истина да сам сусрет вируса са здравим организмом још не ствара епидемију. Довољно је потсетити, да је, на основу истраживања руских бактериолога, невска вода пре рата била понекад заражена са колериним вибрионом за време пауза, потпуног престанка колерних оболења у самом Петрограду, који се користи невском водом за пиће. Треба се сетити констатације Сержана и Негра, који су утврдили присуство колерних вибриона у води једне алжирске варошице, где није било ни једног случаја сумњивог на колеру. Бацил дизентерије има још мању способност за изазивање епидемије и оболења путем заражавање чисте пијаће воде. Ово исто важи и за бацил тифуса и паратифуса, који доспевају у извор пијаће воде, нарочито чисте и филтрисане са мањом садржином органских материја и без супстванције органског распадања. На основу проучавања спонтаних водних епидемија, може се закључити да је само пијаћа вода, која је заражена тифусним бацилима и загађена фекалним масама, у стању да изазове такву епидемију. Међутим вода вештачки, хотимично, инфицирана чистим културама бацила Еберта, без примеса фекалних маса и др. органских отпадних материја, није у стању да изазове епидемију. На тај начин за остварење инфекције маса са бацилом Еберта, као и паратифуса, неопходно су потребни иомоћни услови и срества, као на пр. присуство веће количине органских материја у стадиума распадања и микроба трулења. Мечникову и Безретки успело је да изазову експериментални трбушни тифус код гибона и шипанза само под условима претходног храњења мајмуна фекалним масама и накнадним заражавањем са културом тифусног бацила. На тај начин вештачки епидемија тифуса и паратифуса, дизентерије и колере помоћу чистих култура неће имати значаја у ратно доба али спонтане епидемије претстављаће под условима ратног времена важну епидемиску појаву, о којој треба нарочито строго водити рачуна, која ће се моћи знатно потенцирати за време рата. У вези с тиме не треба заборављати и о неспецифичним дечјим ентеритисима, који могу да постану прави бич за
време летњих месеци у ратно доба за малу децу. Стога поред хигијенске санитетско-ветеринарских полициских мера у погледу контроле животних намирница, потребно је осигурати децу у насељима, а нарочито у дечјим центрима, хигијенским млеком и потребном количином вакцина за предохрану деце од ових болести. Наше искуство у Београду са поливалентном ентеровакционом „пер ос", која поред тифуса, паратифуса и дизентерије може да садржи и сојеве бактериума коли, учи да је примена такве вакцине веома лако изводљива и ефикасна у погледу заштите организма од вишеструких инфекција. Симултана коли-бациларна вакцинација са пелоцвањем против других патогених клица потпуно је оправдана и може бити веома ефикасна, као добро превентивно срество против колибациларних ентерита, који под утицајем тешких условаратног времена могу бити фатални по дечје здравље у већим насељима, дечјим центрима и азилима. При расматрању питања заштите деце од микробне опасности за време рата не смемо да прећутимо питање о куги, чији је значај као ратно бактериолошко оруђе много преувеличано у лаичком тумачењу опасности бактериолошког рата. Куга, једна од најстаријих инфекција, јавља се као болест појединаца и као спонтана епидемија; у прошлости је изазивала читаве пандемије и доводила у питање саму егзистенцију човечанства на европском континенту. У наше пак време, нарочито у Европи, не би се вирус куге могао користити као бактериолошко војно оруђе, апстархујући и ту опасност коју чини употреба њеног проузроковача за самог нападача. Пре свега зато што епидемичност куге у Европи нагло опада, као и њена способност за ширење, супротно њеним особинама у средњем веку, када се куга ширила муњевитом брзином по целом свету. Као илустрација тога може послужити, са једне стране, пандемија XIV века, — а са друге стране — епидемија 1899 године у Порто и 1920 у Паризу. У ваневропским земљама куга је и данас очувала своју агресивност, као на пр. за време епидемије 1911 године у Манџурији, 1928 г. у Монголији и 1929 и 1930 године у Мароканском Сетату. Истакнути ауторитет по питању куге Шеагс1о Јог§е тврди да муриди, — који су увек у раније доба плаћали огромни трибут у виду већих епизоотија (претходница појави куге код људи), — сада остају више-мање поштеђени од куге услед стеченог имунитета. Дакле, током столећа ситуација се мења, куга код пацова постаје у Европи све ређа појава; упоредо са тим, наравно, иде нестајање епидемичности код људи на европском континенту. Овој истој групи епидемија, које се не дају регулисати и дириговати, прикључују се и остале инфекције мирног доба, које на подес-