Opštinske novine

Једа н ђердапски дожив љај

357

нину камеше и до нас стрчаше оружани људи. Одмах су нас упитали да ли смо видели четири човека који траже да се превезу преко Дунава, и да их ми нисмо превезли. Кад смо им казали да нисмо никога видели, они су сумњичећи вртели главом, али не видевши никакав знак да смо и ми ту умешани, отишли су низ Дунав у правцу Милановца. То је била потера која је гонила војводу Петра Мрконића и, из Хомољских планина, натерала га да безобзирце бежи ка Дунаву и покуша да пребегне на мађарску страну. То смо сазнали тек сутрадан кад смо са Вира довезли рибу у Милановац. Чули смо то у најстрожијем поверењу од Живка Анђелића, тадашњег чиновника поште и телеграфа у Милановцу, који је био о свему томе добро обавештен. Од Милановчана је у тај мах једини Живко знао за тај ноћни догађај, а о њему не би ни доцније нико ништа сазнао да се није у пијанству изрекао наш рибарски момак Илија Најдић, велика пијаница". „Кад се из Најдовићевог причања сазнало да смо ми били ти што су превезли Петра Мркоњића, полиција почне петљати мога оца и мене, али ми смо све одрицали, доказа није било никаквих, а Најдић је изјавио да не зна шта је у пијанству говорио, и да ако је шта казао, то су биле измишљотине. Једини од данас живих савременика тога догађаја, који су о ствари обавештени, то смо ја, Најдић и стари Текијанац Живојин Николић, звани „Фортуна". Ми, који смо више мислили на наше риболове, него на политичке догађаје, нисмо се о томе даље разбирали". „Али то није био последњи пут да се сусретнем са војводом Петром Мрконићем. На коју годину после ступања на престо, Краљ Петар је зажелео да види та места у Ђердапу кроз која је пролазио са највећим животним опасностима. Засебним бродом Српског Бродарског Друштва он је једнога дана изненадно дошао у Доњи Милановац и одмах наредио да се распита за људе који су га 1876 године превезли са наше на мађарску обалу. Срески начелник је тада дошао у моју кафану и одвео ме Краљу, који ме је после поздрава узео на строг испит. Тражио ми је да му што тачније опишем како је било при његовом преласку од Госпођиног Вира на мађарску страну и запиткивао ме о најмањим ситницама, које сам ја, и ако самј у оно време био врло млад, ипак задржао у памети. Кад је све било свршено и Краљ се уверио да сам ја одиста био један од оне тројице који су га превезли, он ми одједном затражи да му још једном кажем 1 колико је њих било кад сам их превозио. Ја му поновим да их је било четворо, али се, на моје запрепашћење, Краљ не задовољи тиме. Ја слегнем раменима знајући добро да је тачно оно што сам му казао, али се наједанпут присетим да је са њима било

једно бело псето. Кад сам му то рекао, Краљ се задовољно насмеја, потапка ме по рамену и рече да сад добро види да је све истина што сам му казао, и да сам ја одиста онај некадашњи дечак који га је возио преко Дунава. Па пошто је већ био сазнао да ми отац није више у животу, запита ме шта је са оним трећим возаром у чамцу. Ја му одговорим да је он још жив и да је овде у Милановцу, на шта ми Краљ нареди да га одмах потражим и доведем. Илију Најдића сам нашао мртвог пијаног у једној кафаници, повео га Краљу уз припомоћ још једног Милановчанина, који га је онако пијаног придржавао да не падне, и извео га пред Краља. Кад су Илији објаснили ко га тражи, он се онако босоног, издрпан и разбарушен испрси и развиче да је он тај коме Краљ има да захвали што је жив, и да се оне ноћи није на њега намерио, не би сад био овде и т. д. Надао је такву дерњаву да су га, ма да се Краљ томе од срца смејао, морали извести из собе и затворити да се испава и отрезни". Краља је на томе излету у Доњи Милановац пратио пок. Коста Стојановић, ондашњи министар пољопривреде, који ми је потврдио тачност онога што ми је Боркан испричао о своме сусрету са Петром Мрконићем и Краљем Петром. Само није запамтио име пијаног аласа који се на онакав начин понашао пред Краљем. Међутим, ја сам доцније имао прилике чути и од Текијанца Живојина Николића како је дошло до преласка Петра Мрконића преко Дунава, као и то шта је било одмах после тога. Живојин је у то време био огантински кмет у Текији, и по природи за свашта радознао, о свему томе је био добро обавештен. Он данас има преко 90 година, али га памћење врло добро служи, и он ми о ствари прича овако: Кад је Србија 1876 године заратила са Турском, војвода Петар Мрконић је напустио четовање у Турској и обратио се писмом Књазу Милану да га прими као борца у српску војску. Не добивши одговора, он се одлучи да дође у Србију, па да се Књазу лично јави. И он тада пређе Дунав испод Дренкове, код старог аустриског штека, на чамцу који му је припремио његов повереник Мита Алексијевић, трговац из Оршаве. Алексијевић је често прелазио у Србију и за рачун једне бечке фирме куповао свиње, коже и лој. Са Петром Мрконићем је прешло још њих петорица, између којих се Живојин сећа само Животе Лукића-Маркићевића, трговца из среза великоорашког. Превезени на српску обалу, они су се одмах дохватили Хомољских планина, али се то брзо рашчуло међу сељанима, па је одмах послата за њима потера. Пошто су неколико дана лутали по планинама, по њима сасвим непознатим крајевима, немајући ни хране, а сазнавши за потеру, њих