Opštinske novine

10*

Браниоци Београда 1914 године — Два јунака са Аде Циганлије —

Вратимо се за тренутак у време када се бранила наша дична престоница Београд. То беше славне 1914 год., када је наша прослављена војска показала сву своју велику надчовечанску снагу и моћ, и чије су борбе задивиле цео свет, а нашој војсци дале вечити и неувели ловоров венац... Нађимо се за тренутак, тада, на Ади Циганлији, 6 августа 1914 год., лицем на само Преображење. На Ади беше сам са својом храбром четом' јуначни капетан Велибор Великић... У саму зору тога дана капетан Великић беше изашао да осмотри још за ноћи постављени распоред своје чете. Ну, баш у томе тренутку непријатељ га изненади и свом силином дрско нападе... Али, јуначни капетан Великић, под очајном и пакленом ватром непријатеља, чини нужне исправке у распореду своје чете и издаје најпотребнија и најнужнија наређења, а о свему телефоном извештава Команданта Одбране... Непријатељ стално добија све више појачања и све силније врши нападе... Чета Великићева јуначки се брани, али, готово, једва одолева великом и много надмоћнијем непријатељском налету. Издржати даље нападе прелазило је границе моћи чете Великићеве... — Отступање!... — Шта?! Назад!?... Овај појам најнемилији је јуначкој српској војсци. — Напред браћо! Напред јунаци! — чу се умилни, али у овој прилици страшни и громовити глас капетана Великића... И, мала али јуначна чета Великићева, окупљена око овог великога јунака, крену натчовечанском снагом напред... Капетан Великић је на челу својих малобројних али дивних хероја... Охрабрени, озарени и опијени смелошћу и јуначким духом свога капетана војници се и даље храбро боре... Капетан чешће прелази с левог на десно крило, свуда стиже да охрабри још више своје мале али дивне јунаке, али, исто тако, не заборавља да извести и свога Команданта Одбране о самом току борбе... — Господине мајоре, непријатељ је много јачи, те се бојим да наши не попусте... грмело је кроз телефон. — Само храбро и напред!... још више грми с оне стране телефона.

Капетан Великић баца слушалицу, узима револвер у руке и лавовским гласом ! довикује војницима: — Напред, браћо!... Напред!... Јуриш!... Храбра чета је сва уз свога командира, уз свога многовољеног капетана Великића. Раме уз раме. Паклена пуцњава уши да заглуне... Још један мали размак па да отпочне радити нож и кундак... Још мало па да почну пуцати лобање и да се почну кршити кости јуначке, али, — наступи један критични моменат... Непријатељ поче довлачити митраљезе и добијати све јача и јача појачања... И непријатељска артиљерија отпоче силно дејствовати... Наступи страшно разоравање нерава... Свако обично срце и снага малаксали би и попустили у оваквој невољи и неприлици, али храбро срце капетана Великића поче још снажније и силније куцати... Нзегова снажна и лавовска команда грмела је у овоме паклу и као да хтеде надмашити рику непријатељских топова и грохот пушака... — Напред, браћо! Напред јунаци!... И, још једанпут непријатељ би одбијен... — Господине мајоре, непријатељ је одбијен. Подрхтава радосни глас на телефону. С оне стране телефона грми глас захвалности команданта одбране: — Браво јунаци! Послао сам вам 1 и получету са поручником Бадњевцем у помоћ... — Разумем!, господине мајоре. Дође и други велики јунак поручник Бадњевац са пушком у руци. Са осмехом на лицу Бадњевац се јавља капетану Великићу, а, затим, уводи и своју получету у борбу. Дејствује нова снага свом силином и храброшћу... Поручник Бадњевац, — млад и јуначан, пун снаге и полета, прожман великим и светим задатком одбране српске престонице, — убрзо скаче у ров, и храбри своје војнике, па и сам сигурно гађа из пушке... Али, пакосно и клето пушчано зрно, не знајући колики злочин чини, погађа га у слепоочницу, и — сруши овај млади и јуначки живот — поручника Бадњевца... — Шта кажете, погинуо поручник Бадњевац?!... — На жалост, господине капетане. — Одговарају тужно његови војници. — Где је? Кажите, где је? Хоћу да га видим!... Хоћу да одам последњу почаст вер-