Opštinske novine

6

Личност Велимира Михаила Теодоровика

553

почетку је Велимирово порекло било тајна за околину, па је чак и његов нови старалац Радивојевић допуштао да се верује као да је то н>егов ванбрачни син. У новој средини детету је посвећена сва потребна пажња и поведено је рачуна о његовом васпитању у националном духу. Велимир је уписан у београдску основну школу, ону код Саборне цркве, у којој је и завршио своје основно школско образовање. По завршеној основној школи уписан је у београдску гимназију. Тада Велимир добија новог васпитача; његово духовно и душевно формирање, поред школе, бива врло срећно поверено сигурним рукама Стеве Тодоровића, члана Академије наука, професора и изврсног академског сликара. Године 1861, тек што је Велимир био уписан у гимназију, Тодоровић је био позван од стране д-р Пацека — дворског лекара, који га је обавестио о жељи кнежевој да Тодоровић узме на себе старање о даљем васпитању детета и понуђено му је да одмах потпише о томе већ састављен уговор. „Садржина уговора, пише Тодоровић, била је кратка. У њему ое препоручује да поред науке обратим особиту пажњу на домаће васпитање, уливање здравих појмова о дужности, упознавање са узорима људским итд. Одређује ми се плата у 200.— дуката цесарских годишње, стан у Старом здању са 2 велике сале и балконом, храна и дозвола да могу узим^ати помоћнике. Највећа благодет беше у уговору за мене и дете, што нам се ставља извесна сума, са којом би за време ферија могли путовати у Италију, Швајцарску или коју другу земљу". Заиста, није се могао замислити срећнији избор васпитача за једно младо створење, рано отргнуто од материнске љубави и старања, коме је и са очеве стране могла бити пружена нежност само на посредан начин. Тај дечак дванаестих година, који је у сазнању за свој прави друштвени и породични положај могао да нађе разлога да већ своју прву младост обоји меланхолијом, бива поверен племенитим рукама педагога и уметника. Јединствен модел, достојан одушевљења уметника Тодоровића, претстављала је Велимирова младост у буђењу, чије су се духовне очи тек почИшале да отварају пред непознатим светом. Тодоровић је пришао Велимиру, свом васпитанику, као што је прилазио пејзажу и лику, који би га одушевили, да, помоћу кичице и боја излије на платно устрепталост своје уметничке природе пред њиховом лепотом. Уз Велимира се налазио и његов вршњак Живко, син чика Анте, његовог ранијег стараоца, а био им је придодат и Тодоровићев сестрић Јован Стојшић. Тодоровић се заложио да их свестрано образује. Узео им је посебне наставнике за рачун и француски језик, а музичко васпитање поверио је Корнелију Станковићу. Све остале предмете је сам

са њима прелазио. Није заборавио ни на телесно васпитање својих васпитаника. „Да бих душу својих ученика што више упитомио, пише Тодоровић, и љубав ка лепому развио, казивао сам им у причи лепоте из Хомерове „Илијаде", упоређивао наше народне песме; приметио сам, да су ове моје приче на Велимира силно утицале; његово питомо и добро срце загревало се, у дирљивим моментима очице би му засузиле. Све ми је то давало уверење да ће од њега постати благородан и доброг срца човек. Народност своју и отаџбину сматрао је за највећу врлину. Кад би му ко у то дарнуо, прешао би из своје мирноће у најватренију гесту." О великом школском распусту, Тодоровић је путовао са децом у иностранство. Прво путовање, 1862 г., било им је у Венецију. На путу, деца су водила дневнике, у које су бележила све што су видела. Велимиров дневник се тако истицао живим запажењима да га је Тодоровић, по повратку, предао д-р Пацеку, а овај га показао кнезу, који је изјавио своје доиадање и радост због напретка Велимира. Следеће године, опет о распусту, били су у Швајцарској, у Женеви. У јулу 1864 год., после завршених испита, Тодоровић се захваљује на дужности Велимирова васпитача, две године пре истека уговорена рока. И од љубави Тодоровићеве за Велимира, и од његова одушевљења за свој васпитачки позив, била је силнија његова жарка жеља да се сав посвети сликарству и да све друго, ма колико драго, остави по страни. Пред том тако чистом и неодољивом жељом уметника Тодоровића, попустио је и кнез и дао је разрешницу васпитачу Тодоровићу. Велимир је био само четири непуне године васпитаник Тодоровићев, али тај кратак период времена остаје најзначајнији у формирању његовом. Тодоровић је умео да на подесном тлу Велимирове чисте младости усади доброту и племенитост, које су расле и развијале се упоредо са Велимиром, тако да су у његовим зрелијим годинама то била два моћна стабла шегова унутрашња живота. Пре растанка са Велимиром, Тодоровић је насликао један мајсторски портрет свога васпитаника, који данас припада Државном савету. Ово изврсно дело, кроз умне плаве очи на бледом лику, открива нам младалачку душу Велимира, над којом је бдио са пажњом и нежношћу уметник Тодоровић. По одласку Тодоровића, Велимиру је био постављен за васпитача, на препоруку Илије Гарашанина, Милутин Стојановић, гимназиски професор. После две године, 1866, Велимир је завршио шесторазредну гимназију и требало је да отпутује на продужење школовања у Швајцарску. Пре него што је напустио отаџбину, био је преведен у православну веру