Opštinske novine

Гробња у имостранству и код нас

Књига пророка Језекиља гл. 37 т.т. 1-10 и постави ме усред поља које бејаше пуно кости... а кад пророковах наста глас и гле потрес и кости се прибираху свака ка својој кости и погледах и гле по њима изидоше жиле и месо, и озго се кожа навуче.... и уђе у њих дух и оживеше, и стадоше на ноге. Пошто је већина религија основана на старом Завету, то се, обзиром на горње пророчанство, и сахране скоро свуда врше укопавањем лешева у земљу, како се говори у парастосној молитви: „Земља си и у земљу отидеши". И тако са једне стране разне религије, са друге стари обичаји и нагон нешто сачувати од својих драгих мртваца, привлаче људе да сахрањују исте путем укопавања. Пошто је за сваки гроб потребно по три квадратна метра, то се врло брзо, ако се чувају гробови, осећа оскудица у земљи. Замислите град са већим бројем становника, например од 1 милион људи! У оваквој вароши, за време од 50 година, (при годишњој смртности од 2°/о), гробље ће заузети површину од ЗУг до 4 кв. километра, где ће бити под гробовима заузето 325 хектара, а остало 25—75 хектара под путевима и зградама. Пошто је земљиште у градовима скупоцено, а у већим варошима тако је невероватно висока цена, да је за људе средњег сталежа неприступачна, а камо ли за сиромашан свет, то су општине биле принуђене да отварају с времева на време нова гробља на периферији вароши, како би изашли у сусрет становништву са јевтинијим земљиштем. У градовима са великим бројем становништва, — например у Лондону, Паризу и Берлину — цена по метру квадратног земљишта у централном делу града износи неколико десетина хиљада динара, а понекад достиже и до сто хиљада. Код нас у Београду, ако би се гробови продавали за личну својину, требало би наплаћивати по 1.200 до 2.000 динара за сваки гроб, што би било за многе људе неприступачно. Немогућност да продају гробове већини грађанства по цени коштања земљишта, на

првом месту, натерала је општине да издају гробове под кирију по минималној цени. Али и те садање ниске цене турнуса (кирије) многи нису у стању да плате (120, 240 и 360 динара за сваких десет година). Међутим, ова цена за сада апсолутно није рентабилна по Општину, пошто не даје довољно прихода на садању вредност земљишта, заузетог једним гробом (3,25 м 2 ), а које се сада цени просечно 1.500 дин. Просечна годишња рента од 24 дин., по наведеним ценама турнуса (у стварности иста је још мање), не чини ни 2°/о. А ми још нисмо узели у обзир површину путева, као ни вредност истих. Трошкови око одржавања гробља и управљања истим покрива турнус за гробнице, што се да видети, ако погледамо правилник о гробљанским таксама и обрачунамо вредност подизања гробнице. Није прошло ни 50 година од отварања Новог гробља, а гробље је скоро попуњено. И ми се налазимо оиет пред проблемом отварања још једног гробља, али већег, и са трошковима које не бисмо без зајма могли савладати. Ми смо научени да сматрамо да издатке око гробља Општина мора да поднесе из социјалне дужности, као што задовољавање и других наших потреба хуманитарног, хигијенског и социјалног порекла спада у дужност општина. Међутим, у иностранству, — пошто су, услед скупоће земљишта, које сваке године расте за 10% издаци око задовољавања сличних социјалних потреба постали неподношљиви, — општинске и државне установе овакве проблеме решавају на комерцијалној основи. (Види у „Привредном прегледу" за 1937 г. чланак: „Сам живи, а подај и другоме да живи"). Начин обрачунавања прихода и смањивања трошкова око решавања комуналних и социјалних проблема можемо наћи нарочито у немачкој стручној литератури. Гробљански проблем, услед великог уложеног капитала, у иностранству се је решавао на разне начине, према обичају, карактеру и верским појмовима дотичног народа. Поједини народи, који су били побожни и волели давати заупокојену литургију (мису), а поред тога и парастос на гробу (Шпанци, Французи и Руси) процењивали место гроба по специјалној так-