Opštinske novine

28

БеоградСке општинске новине

младости. И он ју је теоретски и практички почео проповедати консеквентношћу и упорношћу фанатика, баш у оно захуктало послератно доба испретураних свих, а можда још понајвише уметничких вредности; губитка свих компаса, најнемогућнијих уметничких и књижевних манифеста и скандала; у оно доба када се као врховни циљ уметности иставила тежња за оригиналношћу, оригиналношћу под сваку цену; у оно доба када јс шеф футуристичке школе Ф. Т. Маринети проповедао да је највиши критериј за оцену неког умзтничког дела, да је у том^е сва шегова врздност, — степен разликоваља од свих осталих уметничких дела. Изучивши веома солидно занат, прошавши кроз импресионизам и послератни Пгриз, Живорад Настасијевић се веома брзо ослободио школске, академске стеге, — и још лакше преболео и кубизам, и футуризам, и експресионизам, и Кандинског, и Кокошку, и Пикаса, и Модиљаниа и сза застрањења позлтивних импресионистичких резултата. И заиста гледано већ данас, из ове кратке временске перспективе, мора се признати да је било потребно иеобично много самопоуздања, управо уметничког херојства, да се у самом почетку борбе за своју уметничку афирмацију, — а у оном послератном уметничком и свеопштем хаосу, — станз и остане на једној усамљеној линији, која у оно дсба није изгледала ниште мање смешно од заиста преживелог академизма. Живорад Настасијевић је тада издржао све нападе и потсмехе. И још више, он је с много елана пророчки самоуверено и упорно проповедао својз уметничке назоре, купећи на тај начин полако око себз једну малу уметничку групу, из које се развило уметничко удружење „Зограф", у које су, поред њега, ушли сликари: Васа Поморишац, Здравко Секулић, Јосип Цар, Радмила Милојковић и Светолик Лукић, вајар Илија Коларовић и архитекта Богдан Несторовић. Га група уметника, која је у међувремену замрла, а којој је Настасијевић био главни идеолог и најконсеквентнији реализатор, проповедала је враћање старом средњевековном српском црквеном, естетски чисто пиктографском, живопису, — и самим тиме, истискивање из српске православне цркве сензуалистичкореалистичких материализовања и детронизације црквених симбола. Бог је, по хришћанском мишљењу, појам свемоћи, милосрђа, знања, праведности; кога никада нико није видео; Он је свугде и на сваком месту; Он сз манифестује у свим бићима и свим стварима; дакле симбол нечег бестелесног: нешто изван наше три димензије; нешто нашим чулима неосетно, а нашем разуму недокучиво — трансцендентно, — али нешто што постоји, — чисто каузистички, — и према томе, проповедању ти сликари,

нешто што се не може претставити телесно него само као симбол. Противно највећим уметницима италијанске Ренесансз, код којих су Мадоне дражесна, љупка, веома рзална овоземаљска бића од крви и меса и топле женске пути,*) — у делима старих византиских, а по томе и српских сликара, те исте Мадоне су само симболи оног трансцендентног појма изван времена и простора, дакле изједначене с појмом Бога. „Зографисти", а Настгсијевић, поново подвлачим, међу њима најодушевљеније и најубедљивије, проповедају то исто и они су у том погледу већ много успели и стекли историских заслуга. Међутим, да се поново ограничим само на Живорада Настасијевића, он не проповеда пуко копирање старих анонимних зографа, за које једном неко рече веома исправно — ,,да

Живорад Настасијевић: Мој отац. (Уље)

* Шта вшпе, у минхенској Старој пинакотеци постоји једно Рембрантозо дело — „Света обитељ" у којем је Мајка божија, веома лепушкаста и привлачна жена, приказана са откризеноа прекрасном дојком из које мали Христ сигпе. Игти тај мотиз имамо и у једној „Богородици с Христом" од Андреа Солариа у Лувру, једној од Белтрафиа у Националној Галерији у Лондону и једној Робер Кампенозој у музеју у Франкфурту, — а могло би их ое набројати и још неколико.