Opštinske novine

Капетан Радич Петровик

37

ки да му је жао што није разабрао за Осман бега. Док се ово дешавало у Београду, Осман бег је туговао за својом вољеном кадуном. Дуго је распитивао и напослетку сазнао да се покрстила и венчала за капетана Радича. Реши се да је нађе :и да је украде, по цени главе. Обуче се у сиротињско одело Срба Бошњака, метне за појас два сребрњака и крене преко Босне за Београд. У јањи се задржа на конаку код Тирић бега, а одатле удари преко Мачве право у Китог, попу Смиљанићу. Њему рече да је Србин из Босне и да иде Карађорђу, да му буде момак. Прота му рече да сврати прво код капетана Радича у Београд, па ће га он послати Карађорђу. Осман бег за непуна два дана стиже у Београд. Кад су му показали кућу Радичеву, Осман бег право крене тамо. На капији сретне капетана, који га упита одакле је. Осман му рече да је Србин из Босне, да се зове Сретен и да га је њему послао поп Смиљанић. Капетан му одговори да иде у кућу и да нешто једе, док се он не врати. Чим је капетан измакао низ улицу, Осман полети у собу Зобеидину. Падоше једно другом у загрљај. Зобеиду ухвати страх, да Османа не препознају, зато му рече да ое чува. У томе се врати и капетан Радич. Осман бег је седео поред огњишта и пушио. Како уђе у кућу, Радич викну да се да јело Осман бегу. Кад се свршио ручак капетан упита Сретена: ,,Бога ти, Сретене, шта раде по Босни они наши потурчењаци? Да ли се љуте што смо устали на дахије и побили их?" Осман бег одговори: ,,То им је врло уз косу. Говоре како сам султан диже Србе на оружје да се свете дахијама, што су му убили његовог најбољег везира. Баш оно вече кад је хтео прећи Дрину, дође у Јању неко балинче од горње Дрине и говораше, како се Бошњаци Турци дижу на Србију због покрштеника." Кад Осман бег заврши, поче му капетан причати да су сви ти муслимани преко Дрине наши Срби, јер не знају ни речи турског језика и каже, како су се договориле хоџе из Старог Влаха, због освете, да оду у Црну Гору и да ухвате две Црногорке и једног попа црногорског, да их доведу у Стари Влах и потурче. Како су отишли нису се више вратили." За време њиховог разговора, дођу капетану из нахије његови момци. Капетан им рече: „Ево вам четвртог Сретена. Пошто ви имате коње, бићете по нахији, а Сретен ће остати код куће." Момци су живели као браћа. Вечером би се састајали у башкалуку, свирали у тамбуре, ударали у шаркије, певали уз гусле јуначке песме о скорим бојевима и тако у песми и весељу проводили целу ноћ. Осман бег

и Зобеида, кад год би се састали, уговарали би како да побегну у Босну. Мада су све удесили, ипак им се дуго није пружила прилика за извођење њиховог плана. Наједанпут се указа прилика. Дође књига од Карађорђа Гушанац Алији. Капетан Радич даде књигу Осман бегу, да је носи Крџалији Гушанац Алији. Саветовао га је да се чува и да се не ода да је Србин из Босне. Осман бег једва дочека. Чим је дошао Гушанац Алији, каза му ко је и зашто је дошао. Гушанац рече да је Зобеида његове жене рођака. Ово још више обрадује Осман бега. Уговоре све. Кад Осман бег дође капетан Радичу, овај га упита да ли се плашио Турака. Осман одговори да се Јуначки држао, и да је, као бакшиш добио педесет гроша. После овога разговора Радич оде у град, а Осман бег Зобелди. Исприча |ој разговор са Гушанцом. Уговорили су да неко од Гушанчеве родбине иде са турском патролом сваке вечери и да чекају на њих. Она му рече да ноћу не може 1,обећ.и у женском оделу због српске патроле, него само у мушком. Још му спомену, ако нема пара, да ће узети из капетанове ризнице. Осман бег плану и одговори Зобеиди: „Да сједиш мирно од капетанове ризнице. Немој узети ни једне клете парице, јер би то била крађа, а крађа је страшан гријех пред Богом и подла опачина пред свијетом. Ваља нам тако отићи одавде да се не каже за нама, да смо узели туђе, ни толико, што вриједи једне шиватке. Чиста срца и чисте душе отићићемо из ове куће, да нам није зазора, ни од сама себе. Само се бојим, да ме Карађорђе, кад дође, не узме за момка. Онда смо пропали." Зобеида га увери да се тога не боји. Јер, и капетан и баба Достана много воле Османа и не би га дали ни за живу главу. Све су још један пут спремили и уговорили час када ће побећи из куће капетана Радича. Мислили су да је њихова тајна дубоко скривена у дну срца, па се зато нису плашили. Нису ни у сну сањали да у кући има још неко који је одавно прозрео њихову тајну. То је била баба Достана код капетана Радича. Као млада била је на гласу певачица. После смрти свога мужа дошла је у кућу капетана Радича, јер је и њему била умрла жена. Децу му је одгајила и била им друга мајка. Зато, чим се капетан вратио из Ћесарије, дошла је код њега. Кад је хтео да се жени Зобеидом, она га је одвраћала да то не чини, говорећи му да млада кадуница није за стара човека. Као покрштеница, одмах је приметила да то није Сретен него Турчин, јер га је опазила кад је узимао авдес, прао се пре и после јела, клањао и, колико је могао чувао се хришћанских јела. Била је убеђена, да је овај Турчин муж Зоркин. Душом и срцем одана капетану Радичу, бодро је пазила и на Осма-