Opštinske novine

40

Београдске општинске нови^е

рече: „Чујте, браћо Турци! Кад је капетану Радичу дошла ова моја кадуна у руке, поручивао је по мене, и тражио ме, да ми је преда без откупа. Ја сам покасно примио његову поруку и двоумио се да не паднем у ступицу, па сам решавао, да не идем по младу. Карађорђе нагна све што је турско да се покрсти, а ко је за удају, да се уда. Тако ое моја Зобеида покрсти и удаде за капетана Радича. То сам чуо у Босни. Слушао сам и то да је капетан Радич најљући турски душманин, али да је честит 'јунак. Ј"а сам ое, као што видите, овако прерушио, и дошао сам му да ме узме у монаштво код Карађорђа. Он ме је примио и одмах наредио да ми се да, да једем. Ту сам био два дана, и кад сам сазнао ко је он, а и моја Зобеида све је лијепо и добро о њему говорила, ја онда уграбим њега на само и кажем ко сам. Он ме је примио као сина и рекао да се ником не казујем, па чак ни Зобеиди. Он је, браћо, ову згоду, да ми дођемо у град, и удесио. Дао ми је 100 дуката за пут и ево по нашој баби и њезино рухо и адиђаре послао. Видите ли ви, браћо моја, како честити непријатељ поступа са својим противником. Он не ратује против жена, већ за своју слободу и своју земљу. Ја сам му дужник до вијека. Сад хајдемо у Риџанов конак." У Риџановом конаку баба Достана развеза завежљај, у коме су нашли Зобеидине хаљине и сав адиђар, што је добила на крштењу и удадби од сватова и старога капетана Радича. Ту је био и запис, што је добила Зобеида од своје мајке, као светињу, да јој буде лакше кад занемогне. Баба Достана рече, да је све то сам капетан Радич средио, дигао јој на главу и рекао да пожури. Риџан је био унук старога Фоче и син Мехмед агин, Знао је да су му отац и стриц Муса ага погинули од Срба. Слушао је за српске јунаке, па и за капетана Радича, да је страшан душманин турски. А кад виде шта је урадио рече: „Аферим му добром јуначком срцу. Кад је на мејдану, он је крволија ономе с ким се бије. У мирно доба прави је човек и пријатељ свачијој правди. Код нас нема таквог друга, да овако учини крсту. Он није само тебе задужио, Осман беже, већ сваког Турчина ко му дође на руку, да му може добротвором бити.'" Сутрадан Осман бег и Зобеида, испраћени од крџалије Гушанца Алије, пређу у Ћесарију, а одатле на Босанску Рачу и преко Босне у Сјеницу. Стари капетан, кад је испратио Зобеидине ствари, осетио је тежину у грудима. Беше му кућа пуна младости, свежине, осмеха, песме, весеља. У тешким бригама државним Зорка би га цвркутом свога гласа освежила и оснажила, охрабрила и подмладила. У њу је гледао као у зору и васкрс, али увек поштено, родитељски. 1 акав је могао бити само капетан

Радич ГТетровић, понос и дика српских устаника. Миле успомене на Зорку у тамној соби увлачиле су се у дамаре и крв и слатко шумиле у њој. Старачке би очи заблистале с времена на време као свитци у ноћи ивањске. Био је пресрећан, што се све овако лепо свршило. Знао је и осећао да је Зорка поред све веселости, коју је пред њим показивала, скривала дубоко у срцу своме тугу за својим Осман бегом. Више пута уочио је, како се преко једрих и румених образа прелије болна сета. Ове ноћи први пут у животу сањарио је, лежећи на постељи, стари капетан Радич о милој успомени на Зорку. Тако га је ухватио сан. Аврам, зликовац, крадљивац и убојица, кад се вратио од градске капије, крене право кући капетановој. Уз пут је премишљао о онима које је пратио. Мада му је капетан рекао да је онај покрштеник, он је добро знао да је то Зорка, тим пре, кад је срео мајку са завежљајем на глави. Кад је видео да је капетан у првом сну, сину му у глави, да опљачка капетана. Рачунао је да ће љага пасти на Зорку и његову мајку, а на њега неће нико ни помислити. Брзо приђе ризници — узе једну повећу кесу, што је била поред ризнице, и ситније сребро и златне ствари. Тај завежљај однесе кући. Да не би пао у очи, да је он то украо, одмах се врати капетановој кући, потстакне ватру, запали чибук и стане ослушкивати, кад ће се капетан пробудити, да му се јави. Чекајући да се капетан пробуди, заспао је поред ватре. Капетан, видећи га где спава, пробуди га и упита, како су стигли у град. Аврам му исприча, да је све добро испало. Онда му капетан рече, да иде буљукбаши Арсенију у Железник и да му каже да крене десетину кола, натовари сено и да Аврам то спроведе његовој кући у Остружницу. Адам оде и не сврати својој кући. Мало после тога, врати се и баба Достана. Још са врата поче да прича и да ое хвали дочеку у граду. Рече му, како Турци његово доброчинство кују у звезде, како су га од срца поздравили и пожелели сваку сре11у. Док су они разговарали, из нахије дође момак Сава, донесе капетану један сребрни ножић и рече да га је узео од Петрића, сина Аврамова. Стари капетан, кад спази ножић, скочи и оде у ризницу. Кад тамо, има шта и видети. Све из ризнице покрадено. Он викну баба Достану и показа јој празну ризницу. Баба Достана зарида и сети се да је то њен Аврам урадио. Капетан рече Сави, да оде Аврамовој кући и да каже његовој жени да га је Аврам послао по ствари. Сава одмах оде Аврамовој кући. На сокаку нађе синчића Аврамовог и рече: „Петрићу, ево ти пуна шака гроша, она ће бити твоја, ако кажеш где је бабо метнуо оно што је донео/' Дете, кад је примило новац, рече: „Оно све онако у ћилиму замотано, оставио је у баџу испод о-