Opštinske novine

84

Београдске општинске новине

бољег од најбољих издигло и изнад оних најбољих. Међутим, упркос свим тим бројним утицајима, из Станојевићевих дела се ипак осећа једно; да у читавом његовом делу тр. нема удаљавања од једне основне линије, која је апсолутно јасна, прецизна и као таква посве прихватљива. Кад он стане пред своје платно и узме у једну руку четку, а у другу палету, тада за њега постоји само модел као такав. Он тада жели да га што боље уочи, да га цропусти кроз своју душу и да га сликарски обради тако, да то буде добра слика, или бар део добре слике. И о техници Вељка Станојевића могло би се писати веома много. Он је, изгледа ми, од почетка свог стваралачког рада, без икаквих теоретисања, на чисто с тиме шта је то ,,материја", шта је то „природа даног објекта", његова „унутарња душа", шта је то „ваздух", „светло", — шта је то „валер", „фактура", „гама", „цртеж'', — шта је то „комтгозиција", „архитектоника" итд. Ту је на пр. једно младо женско тело; свеже, природно, топло, пуно сензуалистичке дра-

Вељко Станојевић: Њ. В. Краљ Петар II — Рад из 1937 г — Својина Удружења инвалида у Београду ■Уље жи, чврсто компонованјо, с управо вајарски снажним[ и тешким формама. Кад гледамо то тело ми управо осећамо пластику и тежину тих форми. Он ће то тело, не робујући никаквим догмама, дати онако како га он види, онако како га он осећа, онако како се оно трансфорисало кроз његову душу, — без обзира на то како би га реализовали, рецимо, Ван-Гог, Тулуз Лотрек, Брак или Фужита. И баш ради тога, његове слике уз солидну и зналачку обраду, претстављају успеле реализације чистих инспирација. Вељко Станојевић је једнако сликарски узбуђен пред неком композицијом, пред пејзажем, ентерјзром, портретом, актом или натирмортом. Инспирација је у његовим делима, наравно релативно, редовно скажна, израз непосредан и примаран, а сбрада брижна солидна и зналачка. Нзегов сликарски темпераменат није сувише бујан. Он никада, није био ни претерани експресиокиста, ни разуздани фовиста, ни неразумљиви импресиониста. А његово уметничко стварање је и сувише сталожено:, а да би у њему могло да дође до случајних ефеката или, то још мање, до свесног и хотимичног подражавања. Могло би се, шта више, рећи да се код њега осећа управо аверзија према олаком схватању уметности, ирема негацији занатског у уметности, и неко религиозно поштовање солидности форме, цртежа, уметничке и техничке чистоће. Ни у доба највеће повике на академизам! и артизам, он није никада напуштао артистичку суптилност и академски ноступак. Сваки и најситнији детаљ он је редовно солидно студирао, настојећи да пронађе његову унутарњу симболику, коју је потом, изражавао ликовним средствима, редовно с много поетске топлине и са рутинираном елеганцијом. И баш ради тога на његовим се сликама нигде не осећа филозофирање четком, никакво мучење и несигурност, већ, — напротив, — једна пријатна свежина и лакоћа која заноси. Естетизам у избору предмета далек од сваке баналности, као и од екстравагација; веома развијен смисао за композицију и архитектонику слике; чисти колорит са простудираним односима боја у гами која се развија од на.јтоплијих до најхладнијих тонова; свежина раскошних поетизованих тонова и богатство колорита; чисти, еутслидовски снажни облици; дубоке емоције личног лирског темперамента; варијације светла и сенки у једној веома богатој скали тонских вредности; велика јасноћа и прецизност ликовног изражавања; суверено владање занатом и јасиа свест хтења и креативне моћи, — све то чини' да; у делима Вељка Станојевића има емотивности као код мало којег нашег сликара. По свим тим квалитетима њему је већ сада осигурано достојно место у историји наше ликовне уметности. У старој београдској „Фишеклији", — данашња улица Краља Александра, — у једној