Opštinske novine

Сликар Вељко Станојеви+>

Вељко Станојевић: Мала судопера — Рад из 1928 г. — Својина г. Ј. Крстића — Уље

широкогрудо:, с (правом ученичком захвалношћу примао поуке како од старих класика и највећих италијанских мајстора, ренесанса тако и од великих Фламанаца, наших анонимних средњевековних фрескиста и најмодернијих француских ликовно-уметничких револуционара. Пошавши од академско реалистичког манира, који је научио у школи, без великих и намерних скокова у лево или у десно, он је, постепеном еволуцијом, дошао до свог данашњег ликовног изражаја, који би се могао окарактерисати с неколико речи: То је један специфични неореализам, прожет позитивним тековинама модерног сликарства, као и оолидношћу и отменошћу вел.иких мајстора ренесанса. Немогуће је овде говорити о свим утицајима који се осећају у делима Вељка Станојевића, јер би то значило препричавати читаву историју сликарства. Узмимо само неколико његова дела. Погледајмо, прз свзга, две његове слике које, како по теми тако и по обради могу да стоје као два супротна пола у његовом делу. Једна је ,,Њ. В. Краљ Петар П", компонована и изведена у строгом стилу школе Јакобинца Луја Давида, која је захтевала избацивање из уметности свакидашњих прозаичних мотива и подражавање делима старе грчке и ри.мске класике и високе ренесансе, а друга је „Мала судопера", која претставља девојчицу како пере судове, а која у

себи садржи нешто од присности и топлине барбизонаца, као и интимног домаћег штимунга једног Шардена. Његова заносна „Наузика", која је ком,понована у етилу високе талијанске ренесансе, потсећа нас по својој грациозности и сензуалности[ и иа песника љубавних и пољских идила Ватоа. Као пандан тој слици могла би да стоји „Брање маслина", која као пејзаж садржи у себи нешто од грандиозне композиторске моћи и компликованости Ројсдала или Хобема. Насупрот тим двема сликама које су изведене у строгом класичном маниру, ја бих метнуо његову слику „Мотив с Врбаса", која је третирана с изразитим акцентима импресионизма. Док „Девојчица при тоалети" и „Девојка у зеленом" претстављају дела строгог и дисциплинованог кубизма. „Шумадиски сељак" јасно одаје необуздани вангоговски потез. Кад би Станојевићева дела подвргавали и даље таквој анализи, ми би у њима исто тако могли наћи и утицаје снажног колористичког неоконструктивца Пола Сезана, његовог ученика Вламенка (види: „Ст. Мало") а даогли би цитирати и цео низ најпознатијих имена из италијанске ренесансе. Док је у извесним његовим делима, — говор је увек само о најбољима, продуктима чисте инспирације, — његова линија класичКи лепа, строга и академски прецизна (види: „Девојчица при тоалети", „Наузика", „Брање маслина"), — у некима је слободна и нејасно маркирана (види: „Ст. Мало" и пејзаж у „Избор врховног вожда"). Колорит му је некиг пут доста суморан, а некипут управо распеван, али у оба случаја солидно простудиран. Међутим, то је потребно нагласити, упркос безбројним утицајима, боље речено упркос свима поукама, које је он тако свесрдно примао, али увек само од највећих мајстора, — и њима се практички користио, да је он у својим делима ипак остао свој, личан, јер; се из тих дела осећа да он чврсто стоји на овом тлу из којег је поникао. У том погледу је, од наших репродукција, најилустративнији његов „Српски сељак", који је сликарски обрађен вангоговски, али који је упркос томе остао наш чисти расни Шумадинац, са свима карактеристикама своје расе. И кад после свега тога погледамо Станојевићева дела из његове најновије епохе, „Моја жена при раду", Мртва природа, с дињом' и иелику композицију „Први састанак војвода 1803 г.", — видећемо да се он у тим делима модернизованог неореализма ослободио скоро свих утицаја; да су то дела остварена на чистој бази унутарње симболике самих објеката. Све ме то доводи до закључка да је СтанојевиВ у < то1у1 погледу учсник италијаиског сликара ренесансе Лодовика Карачиа, који је проповедао сликарски еклектицизам; да се од сваког сликара узме оно што је најбоље у његовом делу, да би се тако удруживањем нај-